„Žena zmaj” ostala bez vatre

Valjevo – Domaćica Dragica Stepanović iz valjevskog sela Suvodanja među prvima u Kolubarskom okrugu ponela je zvanje i nagradu „žena zmaj“ koju dodeljuje Udruženje poslovnih žena Srbije. Odmah potom, tačnije 2008. godine, osvojila je nagradu za najbolju tehničku inovaciju na konkursu Privredne komore Srbije i sa velikim ambicijama rešila da u što kraćam roku potvrdi epitet „žene zmaja“. Na navedenom konkursu učestvovala je sa svojim dodatkom za jela, odnosno začinom nazvanim „zmajčin“ koji se sastoji od 11 vrsta povrća i koprive sa manjim dodatkom soli, koja je jedini konzervans, uz trajnost od dve godine.

– Manju količinu tegli „zmajčina“ iz kućne radinosti rešila sam tada prvo da promovišem na sajmovima etnohrane i pića, kao i na sajmovima turizma širom Srbije. Svi koji su začin probali otvoreno su govorili da je izvanredan i jedinstven. Već tada sam imala viziju da oko ovog projekta radno uključim oko 50 žena iz Suvodanja a vremenom kada posao krene i iz još nekoliko susednih sela. Zamislite šta bi to bilo u ovom vremenu kada sela odumiru i sve veći broj meštana, posebno onih mlađih, odlazi iz njih. Međutim, moja namera i posle pune tri godine tapka u mestu i nikako da se pomeri iz priručne radionice u podrumu moje kuće – priča s razočaravajućim tonom Dragica.

Na naše pitanje gde je zastalo i zbog čega je „žena zmaj“ ostala bez vatre kada je u pitanju njena inovacija kaže da su se isprečile razne prepreke od silne papirologije do drugih administrativnih iscrpljivanja. Razume da njen proizvod mora da dobije sve potrebne dozvole i saglasnosti, ali i ne u tolikom broju kao da će ga isključivo konzumirati astronauti. Za dobijanje sertifikacija, potvrde o geografskom poreklu i žiga usluge joj je ponudilo nekoliko ovlašćenih firmi, ali kada je čula koliko to košta zavrtelo joj se u glavi. Praktično, kako kaže, celu jednu godinu trebalo bi da radi za sertifikaciju „zmajčina“. Za neke druge „kompromise“ i nagodbe koji su joj nuđeni, veli, nije htela ni da čuje.

– Kada sam na nekoliko desetina sajmova i predstavljanjem u medijima objasnila kakav proizvod imam, očekivala sam više od čestitanja i tapšanja po ramenu. Pa valjda su čuli svi oni iz brojnih institucija i službi koji se bave seljacima i ruralnim razvojem Srbije šta nameravam i bio je red da mi pomognu. Mislim na skraćivanje administrativnih procedura i savete gde da tražim novčanu podršku, jer kao što se zna na selu niko nema para. Za ovaj projekat potrebno je oko 10.000 evra za nabavku nekoliko aparata za pripremanje i pakovanje „zmajčina“ i u početku za kupovinu kvalitetnog rasadnog materijala povrća koje bi žene dobile da uzgajaju u svojim baštama. Ja s ponosom nosim nagradu i epitet „žene zmaja“, ali posle svega osećam se kao svaka druga žena sa sela kojoj kreativnost i poslovnu preduzimljivost malo ko priznaje. Ali i pored svih nevolja od ovog plana neću odustati, jer ga vidim kao budućnost mog domaćinstva i celog sela – poručuje Dragica uz napomenu da ona nema ništa protiv da se u posao sa „zmajčinom“ uključi svaki iskreni poslovni čovek i firma od Beograda do Njujorka. Neće se, poručuje, pokajati, jer se radi o prirodnom dodatku za jela namenjenom kako za domaće tako i za inostrana tržišta.

Budo Novović