Za njim zvona zvone

Ostavio je divnu porodicu, prepunu kuću dece, kao zaslužen božji dar.

Ostavio je kao rob ili patricij profesije grandiozno sportsko delo. Nama i fudbalskoj civilizaciji.

Ostavio je na svojim putevima budućnosti putokaze svim fudbalskim popečiteljima da im bude lakše u poslu kome je pripadao svim svojim bićem.

On, Miljan Miljanić, običan velikan.

„Moramo da priznamo Miljanića”

Dečak koji se latio prvog zadatka, da za svoju preskromnu geometarsku porodicu, prebroji koliko je dana i noći, dvanaest ili trinaest, putovao izbeglički voz sa zaboravljenim furgonima od bitoljske železničke stanice do stalaćke, gde ih je čekalo pitomo moravsko čovečanstvo i odvodilo na prihvat kućama.

Malo tu, pa onda pravac Kragujevac. Dve sestrice nejač, majka i otac brižni. Dobavi odnekud bokal mleka, odnekud i cigarete za prodaju. Nabasa na vojsku, našu i rusku, bi simpatičan ruskom polkovodcu Kuračovu, te s njim moraše da nauči da igra šah i da obavezno gubi i kad mu se pobeđivalo. Gotovo da je postao kurir, malo ga i raniše Nemci.

(/slika2)A kad je ratni vihor stišan, čuveno kragujevačko „betonče“, gde su deca igrala lopte, postade njegov poligon za životni uzlet. Posle Beograd i Druga muška uz bok „Politike“, i „selektor“ čika-Mitke. Mašinista u najvećoj novinskoj kući upućivao talentovaniju dečurliju u Crvenu zvezdu.

Mršav i žgoljav izborio je mesto u prvom podmlatku koji je imala Zvezda. Dogurao je i do okoline prvog tima. I do pravog prvog tima, kada je ono Rajko prekinuo utakmicu u Splitu, a prvotimci suspendovani. Prikrpljena Zvezda je pobedila moćan vojni Partizan i osvojila pehar U Nua. Ubrzo je došla i presudna utakmica. Protiv BSK-a je promašio penal. Je li te neko ometao, pitala ga je majka kada se nesrećan vratio kući. Nije, odgovorio je svetinji svog života. Onda, sine, batali loptu...

Igrao je koliko je igrao, ali je igrajući učio tajne fudbala. Od Boška Simonovića kako se bora čelo i podvikne kad ne ide kako treba, od Kike Popovića koliko je značajna lepa reč, od genijalnog Ljubiše Broćića metodiku treninga uz primenu pedagoško-medicinskih disciplina bez kojih se neće moći...

Jedan od ljudi iz temelja Crvene zvezde, desetkaš na Medicinskom fakultetu koji se odrekao doktorovanja zarad fudbala, video je da u Miljanu „opasan starac raste“ i odabrao ga za sekretara stručnog štaba. Usput, dao mu je uloga trenera pionira i omladinaca.

Sve ostalo o Miljanu stalo je u ovim tužnim danima rastanka sa istinskim velikanom, na svakom novinskom stupcu izraženo impresivnim brojkama.

Dugo ga je procenjivao najznačajniji vizionar Zvezdine budućnosti, mudrac Slobodan Ćosić, a onda kada je Zvezdina „Madera“ zanemela zbog vesti iz Ljutice Bogdana, da su Rajko i Iva Toplak smenjeni, i da je za trenera postavljen Miljan Miljanić, nezaboravnu demonstraciju gneva, pre mnogih, izveo je čuveni stenograf „Politike“ Lala Kašanski koji je, na očigled zbunjenog zvezdaškog restorana, pocepao svih osam članskih karata crveno-bele boje svojih ukućana.

Dugo oba „Maderina“ doma, i „gornji“ (sa političarima od kojih su se noge tresle) i „donji“ nisu priznavali Miljana. Ali, s njim će otpočeti najuspešnija Zvezdina epoha u njenoj istoriji. U pola Miljanove žetve trofeja, moćni i najuticajniji fudbalski komentator svih vremena Ljubiša Vukadinović, datumski je „naredio“ preokret: „Od danas moramo da priznamo Miljanića i njegovog najboljeg đaka Džajića“, takav mu je bio naslov.

Nije bilo polemičnijeg fudbalskog stanja od Zvezdine Atine, kada su beogradskih 4:1 Puškašovi Heleni spržili sa 3:0 u polufinalu Kupa šampiona, kada se pola Srbije spremalo za finale na Vembliju već posle prve utakmice. Hipoteze na srpski način kretale su se od sportske nesreće, ili opravdanja „da su im Grci nešto stavili u hranu“ do „more, to su ovi naši prodali“, što je Miljanovu večnu ranu činilo bolnijom od eliminacije u predvorju finala.

Miljanu i igračima preostalo je da se udruže sa istinom, koju će im navijači vremenom priznati, i da posle dve godine na „Enfild roudu“ u Liverpulu odigraju možda i najbolju igru u klupskoj istoriji protiv izabranika velikog Bila Šenklija, do one mnogo docnije u Minhenu protiv Bajerna kada se generacija Savićevića, Pančeva, Belodedića, Prosinečkog, golmana Stojanovića, Jugovića, Binića i ostalih kandidovala za prvaka Evrope i sveta.

Tvorac timskog rada, u fudbalu uopšte ne samo kod nas, preseliće se u državni tim, na nove muke i nove uspehe. Mora biti da mu je srce počelo popuštati još na Svetskom šampionatu Španiji, osamdeset druge. Stvorio je veliki tim, kao i uvek „ni po babu, ni po stričevima“. Ključnu utakmicu u grupi, protiv domaćina Španije, pratio sam u društvu holandskih kolega, koji su sa ushićenjem pravih fudbalofila aplaudirali akcijama naše besprekorne fudbalske mašine. Ali, pojaviće se ružna viša sila u liku arbitra Sorensena, koji je odredio da bude sramotni penaltik za Španiju, i još da ga ponovi kad ga je Lopez Ufarte promašio. Popravni je položio Huanito. Sećate se već...

Posle nekoliko dana, naša poljuljana reprezentacija dobila je još jedan direkt u bradu. U poslednjoj utakmici u grupi, u meču između Španije i Severne Irske, pošto su domaćini već bili obezbedili plasman u drugi krug, nama je svaki rezultat za plasman odgovarao sem jednog – samo da ne bude 1:0 za Irce. Bilo je tačno 1:0 za Irce, naši su se vratili kućama. Mislim da se španski golman Arkonada i danas seća šta je i zašto uradio. Miljan je na beogradskom aerodromu, po povratku sa Mundijala, izbegao linč grupe navijača.

Dočekali su ga jedino njegova odana saputnica u životu, supruga Vera, nekadašnja lepotica dušanovačkog rukometa, i deca. Odredio je sebi kućnu izolaciju. Posle dve-tri nedelje kolegijum „Politike“ je tražio da imamo intervju sa Miljanom. Znajući da je situacija delikatna i da ćemo mi iz Sportske teško obaviti zadatak, Kolegijum je odlučio da posao obavi Miroslav Radojčić, Miljanov prijatelj koji ga je u svojim londonskim danima zajedno sa Dan Tanom vodio na pregovore u Čelzi. Otišli smo kod Miljana Miro, nezaboravni stenograf Sava Vujić, fotoreporter Moma Vučićević i ja kao neka rezerva. Naravno, nadaleko poznato gostoprimstvo Miljanićevih se podrazumevalo, a kada je „Politikin“ intervjuist najvećih svetskih ličnosti, ukazao na cilj posete, Miljan je, kao proganjana zver u našim medijima, pognute glave prozborio: „Oprosti Majro, ne mogu da menjam svoj stav o ćutanju“. Radojčićeva komanda je bila: „Odosmo!“

Senzacionalno je u svetu odjeknula vest, kao i uvek kada slavni Real Madrid bira trenera, da je komandnu klupu na Šamartenu dobio Miljan. Dakle, skojevac u kraljevskom klubu, čudo jedno. „Došao nam za trenera partizanski kurir“, takvi i slični bili su naslovi u španskim novinama. Posle će Migel Vidal i ostali značajni komentari pisati o Miljanu slavopojke.

Montirana foto-vest sa Frankove sahrane

Ali, protivnici kao obavezna pratilja uspešnih ljudi na srpski način, izveli su ružan manevar. Namontirana je, i to u Zvezdinoj „Maderi“, fotografija na kojoj Miljan plače na sahrani Franka, počela je da kola Beogradom dok nije došla do prvih novina. Foto-vest ovde nije demantovana, u Španiji jeste, jer je doprla i tamo. Toga dana Miljanić je sa ekipom Reala bio u Granadi.

Celog veka, i u svakojakim raspoloženjima, molio sam ga da mi kaže ko je autor montaže. Znao je, siguran sam, ali nije hteo da kaže. Hajde što nije hteo da kaže, još sam ja bio junoša, nego je uskratio za informaciju kolegu Časlava Jakovljevića iz „Novosti“ koji je važio za cara ekskluziviteta.

Na dva pitanja mi je odgovorio. Išao sam s njim u Užice da gleda Đorića. Užičanin, tanak kao prut, ošišan do glave, brz kao meteor, ali s loptom grdne muke, desno krilo. Pitam: šta će ti ovaj? Kaže:

– Kakvo krilo, to će biti bek velikog formata za fudbal koji će igrati Zvezda.

A jednom, na kongresu Fife, u Kelnu, razgovaraju Miljan, predsednik našeg Fudbalskog saveza, i Sep Blater, generalni sekretar Svetske fudbalske organizacije. Miljan govori fudbalski, trenerski. Blater ga sluša kao đak. Prilaze Miljanu ljudi sa svih meridijana, rukuju se, veselo razgovaraju.

Posle ceremonijala postavim mu pitanje, do koga mi je odavno bilo stalo: Miljane, u trenerskim vodama si bog u svetu, mislim da ova finkcija predsednika Fudbalskog saveza nije za tebe...

– U pravu si, – bio je odgovor običnog velikana.

Sve je Miljan Miljanić stigao i prestigao u svom grandioznom fudbalskom opusu, svako vreme. Ali, i najsporije vreme na kraju bude brže od čoveka.

Kada je njegovu najnoviju fudbalsku ideju počelo da sustiže hiljadu preživelih stresova čak do spasa u Hjustonu, spremao se da u biltenu Fife objavi tezu o skraćenom trenažnom procesu u stvaranju velikih igrača na primeru Afrike. Na žalost, nije stigao. Samo to nije stigao.

A, ako bude pismenih fudbalskih ljudi koji će umeti da razrade ono što je ostalo u hiljadama Miljanovih šlajfni iz fudbalske prakse i teorije, naš i svetski fudbal će dobiti neslućeno mnogo – odavde do večnosti. I uvek će svetski fudbal znati za kim zvona zvone.

Dobrivoje Janković

-----------------------------------------------------------

Miljanić – trener koji je promenio Real

Madridski mediji su s dužnim poštovanjem propratili odlazak Miljana Miljanića, a najtiražniji sportski list u Evropi „Marka“ na trenutak je gurnula u drugi plan Žozea Morinja. „Miljanić – trener koji je izvršio revoluciju u Realu svojim novim metodama“ – samo je jedan od naslova posvećenih ovom stručnjaku. Izdvajamo i naslov „Zauvek mister“, kojim se objašnjava ukupna Miljanićeva ličnost, ali i poruku jednog navijača Reala koji je ovako odgovorio na vest o smrti Miljanića (naslov je bio „Real žali za Miljanićem“): „Čoveče, pa normalno da žali Real, kad čitav svet žali“.

A. M.

-----------------------------------------------------------

Sutra komemoracija i sahrana

Miljan Miljanić (4. maj 1930 – 13. januar 2012) biće sahranjen sutra u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju (14,30 č). Pre toga biće komemorativni skup u Skupštini grada Beograda (12 č).