За њим звона звоне

Оставио је дивну породицу, препуну кућу деце, као заслужен божји дар.

Оставио је као роб или патрициј професије грандиозно спортско дело. Нама и фудбалској цивилизацији.

Оставио је на својим путевима будућности путоказе свим фудбалским попечитељима да им буде лакше у послу коме је припадао свим својим бићем.

Он, Миљан Миљанић, обичан великан.

„Морамо да признамо Миљанића”

Дечак који се латио првог задатка, да за своју прескромну геометарску породицу, преброји колико је дана и ноћи, дванаест или тринаест, путовао избеглички воз са заборављеним фургонима од битољске железничке станице до сталаћке, где их је чекало питомо моравско човечанство и одводило на прихват кућама.

Мало ту, па онда правац Крагујевац. Две сестрице нејач, мајка и отац брижни. Добави однекуд бокал млека, однекуд и цигарете за продају. Набаса на војску, нашу и руску, би симпатичан руском полководцу Курачову, те с њим мораше да научи да игра шах и да обавезно губи и кад му се побеђивало. Готово да је постао курир, мало га и ранише Немци.

(/slika2)А кад је ратни вихор стишан, чувено крагујевачко „бетонче“, где су деца играла лопте, постаде његов полигон за животни узлет. После Београд и Друга мушка уз бок „Политике“, и „селектор“ чика-Митке. Машиниста у највећој новинској кући упућивао талентованију дечурлију у Црвену звезду.

Mршав и жгољав изборио је место у првом подмлатку који је имала Звезда. Догурао је и до околине првог тима. И до правог првог тима, када је оно Рајко прекинуо утакмицу у Сплиту, а првотимци суспендовани. Прикрпљена Звезда је победила моћан војни Партизан и освојила пехар У Нуа. Убрзо је дошла и пресудна утакмица. Против БСК-а је промашио пенал. Је ли те неко ометао, питала га је мајка када се несрећан вратио кући. Није, одговорио је светињи свог живота. Онда, сине, батали лопту...

Играо је колико је играо, али је играјући учио тајне фудбала. Од Бошка Симоновића како се бора чело и подвикне кад не иде како треба, од Кике Поповића колико је значајна лепа реч, од генијалног Љубише Броћића методику тренинга уз примену педагошко-медицинских дисциплина без којих се неће моћи...

Један од људи из темеља Црвене звезде, десеткаш на Медицинском факултету који се одрекао докторовања зарад фудбала, видео је да у Миљану „опасан старац расте“ и одабрао га за секретара стручног штаба. Успут, дао му је улога тренера пионира и омладинаца.

Све остало о Миљaну стало је у овим тужним данима растанка са истинским великаном, на сваком новинском ступцу изражено импресивним бројкама.

Дуго га је процењивао најзначајнији визионар Звездине будућности, мудрац Слободан Ћосић, а онда када је Звездина „Мадера“ занемела због вести из Љутице Богдана, да су Рајко и Ива Топлак смењени, и да је за тренера постављен Миљан Миљанић, незаборавну демонстрацију гнева, пре многих, извео је чувени стенограф „Политике“ Лала Кашански који је, на очиглед збуњеног звездашког ресторана, поцепао свих осам чланских карата црвено-беле боје својих укућана.

Дуго оба „Мадерина“ дома, и „горњи“ (са политичарима од којих су се ноге тресле) и „доњи“ нису признавали Миљана. Али, с њим ће отпочети најуспешнија Звездина епоха у њеној историји. У пола Миљанове жетве трофеја, моћни и најутицајнији фудбалски коментатор свих времена Љубиша Вукадиновић, датумски је „наредио“ преокрет: „Од данас морамо да признамо Миљанића и његовог најбољег ђака Џајића“, такав му је био наслов.

Није било полемичнијег фудбалског стања од Звездине Атине, када су београдских 4:1 Пушкашови Хелени спржили са 3:0 у полуфиналу Купа шампиона, када се пола Србије спремало за финале на Вемблију већ после прве утакмице. Хипотезе на српски начин кретале су се од спортске несреће, или оправдања „да су им Грци нешто ставили у храну“ до „море, то су ови наши продали“, што је Миљанову вечну рану чинило болнијом од елиминације у предворју финала.

Миљану и играчима преостало је да се удруже са истином, коју ће им навијачи временом признати, и да после две године на „Енфилд роуду“ у Ливерпулу одиграју можда и најбољу игру у клупској историји против изабраника великог Била Шенклија, до оне много доцније у Минхену против Бајерна када се генерација Савићевића, Панчева, Белодедића, Просинечког, голмана Стојановића, Југовића, Бинића и осталих кандидовала за првака Европе и света.

Творац тимског рада, у фудбалу уопште не само код нас, преселиће се у државни тим, на нове муке и нове успехе. Мора бити да му је срце почело попуштати још на Светском шампионату Шпанији, осамдесет друге. Створио је велики тим, као и увек „ни по бабу, ни по стричевима“. Кључну утакмицу у групи, против домаћина Шпаније, пратио сам у друштву холандских колега, који су са усхићењем правих фудбалофила аплаудирали акцијама наше беспрекорне фудбалске машине. Али, појавиће се ружна виша сила у лику арбитра Соренсена, који је одредио да буде срамотни пеналтик за Шпанију, и још да га понови кад га је Лопез Уфарте промашио. Поправни је положио Хуанито. Сећате се већ...

После неколико дана, наша пољуљана репрезентација добила је још један директ у браду. У последњој утакмици у групи, у мечу између Шпаније и Северне Ирске, пошто су домаћини већ били обезбедили пласман у други круг, нама је сваки резултат за пласман одговарао сем једног – само да не буде 1:0 за Ирце. Било је тачно 1:0 за Ирце, наши су се вратили кућама. Мислим да се шпански голман Арконада и данас сећа шта је и зашто урадио. Миљан је на београдском аеродрому, по повратку са Мундијала, избегао линч групе навијача.

Дочекали су га једино његова одана сапутница у животу, супруга Вера, некадашња лепотица душановачког рукомета, и деца. Одредио је себи кућну изолацију. После две-три недеље колегијум „Политике“ је тражио да имамо интервју са Миљаном. Знајући да је ситуација деликатна и да ћемо ми из Спортске тешко обавити задатак, Колегијум је одлучио да посао обави Мирослав Радојчић, Миљанов пријатељ који га је у својим лондонским данима заједно са Дан Таном водио на преговоре у Челзи. Отишли смо код Миљана Миро, незаборавни стенограф Сава Вујић, фоторепортер Мома Вучићевић и ја као нека резерва. Наравно, надалеко познато гостопримство Миљанићевих се подразумевало, а када је „Политикин“ интервјуист највећих светских личности, указао на циљ посете, Миљан је, као прогањана звер у нашим медијима, погнуте главе прозборио: „Опрости Мајро, не могу да мењам свој став о ћутању“. Радојчићева команда је била: „Одосмо!“

Сензационално је у свету одјекнула вест, као и увек када славни Реал Мадрид бира тренера, да је командну клупу на Шамартену добио Миљан. Дакле, скојевац у краљевском клубу, чудо једно. „Дошао нам за тренера партизански курир“, такви и слични били су наслови у шпанским новинама. После ће Мигел Видал и остали значајни коментари писати о Миљану славопојке.

Монтирана фото-вест са Франкове сахране

Али, противници као обавезна пратиља успешних људи на српски начин, извели су ружан маневар. Намонтирана је, и то у Звездиној „Мадери“, фотографија на којој Миљан плаче на сахрани Франка, почела је да кола Београдом док није дошла до првих новина. Фото-вест овде није демантована, у Шпанији јесте, јер је допрла и тамо. Тога дана Миљанић је са екипом Реала био у Гранади.

Целог века, и у свакојаким расположењима, молио сам га да ми каже ко је аутор монтаже. Знао је, сигуран сам, али није хтео да каже. Хајде што није хтео да каже, још сам ја био јуноша, него је ускратио за информацију колегу Часлава Јаковљевића из „Новости“ који је важио за цара ексклузивитета.

На два питања ми је одговорио. Ишао сам с њим у Ужице да гледа Ђорића. Ужичанин, танак као прут, ошишан до главе, брз као метеор, али с лоптом грдне муке, десно крило. Питам: шта ће ти овај? Каже:

– Какво крило, то ће бити бек великог формата за фудбал који ће играти Звезда.

А једном, на конгресу Фифе, у Келну, разговарају Миљан, председник нашег Фудбалског савеза, и Сеп Блатер, генерални секретар Светске фудбалске организације. Миљан говори фудбалски, тренерски. Блатер га слуша као ђак. Прилазе Миљану људи са свих меридијана, рукују се, весело разговарају.

После церемонијала поставим му питање, до кога ми је одавно било стало: Миљане, у тренерским водама си бог у свету, мислим да ова финкција председника Фудбалског савеза није за тебе...

– У праву си, – био је одговор обичног великана.

Све је Миљан Миљанић стигао и престигао у свом грандиозном фудбалском опусу, свако време. Али, и најспорије време на крају буде брже од човека.

Када је његову најновију фудбалску идеју почело да сустиже хиљаду преживелих стресова чак до спаса у Хјустону, спремао се да у билтену Фифе објави тезу о скраћеном тренажном процесу у стварању великих играча на примеру Африке. На жалост, није стигао. Само то није стигао.

А, ако буде писмених фудбалских људи који ће умети да разраде оно што је остало у хиљадама Миљанових шлајфни из фудбалске праксе и теорије, наш и светски фудбал ће добити неслућено много – одавде до вечности. И увек ће светски фудбал знати за ким звона звоне.

Добривоје Јанковић

-----------------------------------------------------------

Миљанић – тренер који је променио Реал

Мадридски медији су с дужним поштовањем пропратили одлазак Миљана Миљанића, а најтиражнији спортски лист у Европи „Марка“ на тренутак је гурнула у други план Жозеа Мориња. „Миљанић – тренер који је извршио револуцију у Реалу својим новим методама“ – само је један од наслова посвећених овом стручњаку. Издвајамо и наслов „Заувек мистер“, којим се објашњава укупна Миљанићева личност, али и поруку једног навијача Реала који је овако одговорио на вест о смрти Миљанића (наслов је био „Реал жали за Миљанићем“): „Човече, па нормално да жали Реал, кад читав свет жали“.

А. М.

-----------------------------------------------------------

Сутра комеморација и сахрана

Миљан Миљанић (4. мај 1930 – 13. јануар 2012) биће сахрањен сутра у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу (14,30 ч). Пре тога биће комеморативни скуп у Скупштини града Београда (12 ч).