Cenzusom protiv veštačkih koalicija

Približavaju se izbori i neke partije već najavljuju da će na izbore izaći u koaliciji s jednom ili više stranaka. One su u lagodnijoj poziciji, jer znaju da će lakše preći cenzus, što samostalno možda ne bi mogle. Zato u Poljskoj, i još nekim zemljama, cenzus nije isti za partije koje na izbore izlaze samostalno kao za one koje izlaze u koaliciji.

„Partije se posluže lukavstvom tako što fiktivno naprave savez i pređu cenzus na izborima. Pojedinačno ne bi prešle cenzus i ovo je jedan od načina da uđu u parlament. To je zaobilaženje zakona, koje može da se spreči izbornim zakonom. Tako bi se onemogućila i ekstremna višepartijnost koja politički život čini nepredvidljivim”, kaže Vladimir Goati, direktor „Transparentnost Srbija”.

Zoran Lučić iz Cesida kaže da u ovom trenutku u Srbiji nije moguće uvesti viši cenzus za koalicije jer to nije u interesu stranaka koje su prešle cenzus. „Izborni sistem je veoma kompleksan. Njegova izrada je minuciozan i mukotrpan posao. U Danskoj je jedan čovek napravio izborni zakon, on jeste komplikovan, ali funkcioniše. Ali, mi nismo Danska. Čak i kada bi dve najveće stranke pristale na promenu pravila to ne bi naišlo na dobrodošlicu kod građana jer bi izgledalo kao lupanje rukom o sto. Između biračkog tela i političke elite postoji odnos.”

Lučić potvrđuje da nije isto izaći samostalno i u koaliciji na izbore, ali smatra da stranke treba da naprave nova pravila.

Drugi problem za povećanje cenzusa jeste to što je on u Srbiji već visok za jednu izbornu jedinicu. „Potrebno je više od 200.000 glasova da bi se prešao cenzus. Da imamo deset izbornih jedinica, biralo bi se u svakoj po deset poslanika i za cenzus bi bilo potrebno manje glasova. Nacionalne manjine, Mađari, muslimani ili Albanci, mogle bi da osvoje pet odsto ako izađe pet miliona birača. Oni bi i bez pozitivne diskriminacije ušli u paralament”, objašnjava Goati. On kaže da što je više izbornih jedinica, prag za cenzus može da bude viši, a da se ne ugroze manjine. „Poljska ima više izbornih jedinica, ima parlament i senat. Njihova partijska scena je bitno smanjena, sa oko 300 stranaka svedeno je na mnogo manje, a relevantno je samo nekoliko partija. To su postigli zahvaljujući i novim pravilima po kojima za koaliciju od dve partije cenzus raste na sedam, za koaliciju od tri partije na osam, a ako se udruži četiri ili pet partija cenzus se povećava proporcijalno po skali.”

Da je malim partijama teško da izađu samostalno pokazuje primer Socijaldemokratske partije Nebojše Čovića koja je 2003. godine dobili oko četiri odsto glasova čime je njena sudbina zapečaćena. Goati smatra da ipak treba ostaviti mogućnost da se formiraju nove partije jer one donose nove ideje kao što su to učinili ekolozi ili zeleni. „Događa se i da su partije od džinova postale kepeci, primeri su DSS i SPO.”

I pored svih problema koje stranke imaju u Srbiji opet raste njihov broj, koji je bitno smanjen posle preregistracije i sada ih je 82. Više od polovine, njih 47 su stranke nacionalnim manjina, koje ne moraju preći cenzus da bi ušle u parlament.

„U Srbiji se za mesto u parlamentu vlada darvinistička borba zato što je to način da stranke dobijaju novac od dražave. U Nemačkoj stranke dobijaju novac ako su na izborima osvojile jedan odsto glasova a u Sloveniji je dovoljno samo 0,5 odsto, i zato kod njih nema borbe biti ili ne biti. U Srbiji je prošle godine finansijska pomoć države partijama koje su u parlamentu povećana skoro duplo zato što to same stranke određuju”, objašnjava Goati.