Ogledalce, ogledalce…

Od kada sam se delimično i sam upustio u te vode, retko komentarišem istraživanja javnog mnjenja. Pogotovo ona objavljena u manjim ili većim izvodima po novinama, gde nikada ne znate da li je neka sumnjiva nelogičnost posledica istraživačke greške, medijskog spinovanja, ili samo lošeg novinarskog prepričavanja. Ipak, ovih dana saopšteni i masovno promovisani rezultati decembarskog istraživanja Kancelarije za evropske integracije Vlade Srbije naveli su me da ovoga puta odstupim od tog principa.

Radi se, pre svega, o ključnom nalazu da je podrška ulasku u EU „porasla u odnosu na prethodno istraživanje od pre šest meseci” i da sada iznosi 51 odsto, dok je broj onih koji se tome protive pao na 28 odsto.

Sticajem okolnosti, u istom periodu imao sam priliku da učestvujem, rukovodim ili imam uvid u nekoliko sličnih istraživanja i mogu odgovorno da tvrdim da pomenuti rezultati, ovako kako ih je saopštila Kancelarija za evropske integracije, odnosno kako su ih preneli mediji, naprosto ne korespondiraju sa stvarnošću. Naime, nije moguće da, posle svega što se dešavalo na tom planu, počev od posete Angele Merkel, pa do decembarskog uskraćivanja kandidature za članstvo, podrška EU još i poraste, umesto da dramatično padne.

Na stranu što i u baratanju sa „nelogičnostima”, kada je reč o Srbiji i političkim opredeljenjima srpskih građana morate biti više nego oprezni. Mnogo od onoga što se nikako ne uklapa u istraživačka očekivanja ili što bi palo na testu logičke kontrole i konzistentnosti zapravo često predstavlja veran izraz konfuzije koja vlada ne samo u biračkom telu uzetom u celini nego i u pojedinačnim glavama. Ali u ovom slučaju naprosto nije moguć toliki disbalans.

Bilo kako bilo, uz minimalnu mogućnost greške, iskusno oko već pri letimičnom pogledu na neke rezultate dosta lako može da rekonstruiše ne samo naručioca nego i stepen eventualnog zakrivljenja. Što opet ne znači ni da se svi nalazi i sva istraživanja mogu tek tako odbaciti samo zato što se ne uklapaju u naše unapred utvrđene šeme ili interese.

Dakle, da zaključim, nema apsolutno nikakve sumnje da je trenutna podrška ulasku Srbije u EU pala ispod 50 odsto. Baš kao što – još uvek – nema dileme da je broj onih koji se, uprkos svemu, zalažu za ulazak u EU veći od broja onih koji se tome protive. Doduše, razlika između njih se u poslednje vreme smanjuje (opet nasuprot „nalazu” Kancelarije za pridruživanje) i za poslednjih šest meseci su se te linije prilično približile. Prema najnovijim nalazima razlika je manja od deset odsto i ukoliko se ne promeni odnos unije prema Srbiji moguće je da će se još smanjivati. Ali stvari trenutno stoje ovako.

Posebna priča su, opet, komentari „ja ne znam nikoga ko je za ulazak u EU”. (Slično kao i oni „ne znam nikoga ko bi mogao da glasa za DS/SNS/SPS/DSS/SRS/LDP...”) Takvi stavovi su, delom, posledica navijačke isključivosti, a delom i objektivne činjenice da se većina ljudi uglavnom kreće unutar svojih relativno zatvorenih sličnomišljeničkih socijalnih i mentalnih mikrouniverzuma, gde se sa neistomišljenicima zaista retko i sreće.

– Kako je moguće da „ovi ovakvi” (uglavnom se misli na vlast ili na SNS) imaju čak 25–30 odsto?

– Otkuda SPS treći, da li ste vi normalni – ko će da glasa za te prevrtače!

– Ništa vam to ne valja, jer gde su tu Dveri? (Eto ih. Na 0,7 odsto. Negde u blizini Velje, Karića i Vulinovih socijalista. Ali se u rezultatima obično ne prikazuju oni koji su ispod jednog procenta.)

Ovo su samo neki od najčešćih komentara koji se mogu čuti povodom objavljivanja rezultata različitih anketa. Jedni tvrde da DSS i SRS „nemaju šanse da pređu cenzus”, dok drugi smatraju da su sve ankete u kojima su ove stranke ispod dvadeset odsto „čista nameštaljka”. SNS kao validnu ne priznaje nijednu anketu u kojoj oni nemaju najmanje deset odsto prednosti u odnosu na „žute”. Drugi su, pak, „sigurni da ovakvi naprednjaci ne mogu osvojiti ni dvadeset odsto”.

Svetu se zaista ne može ugoditi, ali baš zato treba, što je moguće više, pokušati ugoditi istini. Bilo da su u pitanju ankete bilo lekarske dijagnoze, svako, navodno i deklarativno, želi da čuje „istinu i samo istinu”. Ali, uz vrlo retke izuzetke, gotovo svako veruje samo u onu „istinu” koja mu prija i odgovara. U toj stvari stranke i lideri se gotovo ne razlikuju od naroda. I tako sve dok ne dogori do nokata.