Srbija nije plodno tlo za monarhiju

Princ Aleksandar Karađorđević kao da polako gubi strpljenje – otvoreno je optužio političare da su protiv uspostavljanja ustavne parlamentarne monarhije jer nekoliko njih, kako je rekao, žele da budu predsednici Srbije. Duže od dvadeset godina monarhistička ideja je prisutna u Srbiji ali nikako da se stvarno „primi”, pa možda i ne treba da čudi ako je potomku vožda Karađorđa dosadilo da čeka da javnost u Srbiji uvidi ono što on godinama tvrdi – da bi monarhija bila dobar za imidž Srbije.

To misli i Velimir Ilić, lider Nove Srbije, koja se zalaže „da Srbija ponovo uspostavi naslednu ustavnu monarhiju sa dinastijom Karađorđevića na kraljevskom tronu”. Tako piše u programu NS-a, ali se više o tome ne govori.

„Stvarno sam se trudio, jer ja sam monarhista i mislim da bi to bilo dobro za Srbiju, blok monarhističkih zemalja u Evropi je veoma važan, ali ne vredi – ne mogu da propagiram nešto od čega su mnogi odustali. Mnoge partije su u početku bile monarhističke, pa sada ne pominju monarhiju. I u Krunskom savetu je više ljudi iz G 17 plus nego nas monarhista. Nas niko nije pozivao da budemo tu. Tako da je ta ideja upropašćena”, kazao je Ilić za naš list.

Zašto se ideja o Srbiji kao monarhiji nikada nije „primila”? Godinama nisu rađena istraživanja na ovu temu pa se ne zna ni trenutno raspoloženje građana, a dostupni podaci govore da je najveća podrška, oko 40 odsto, bila u vreme bombardovanja NATO-a, ali to su bile specifične okolnosti. U mirnijim vremenima, za monarhiju, navodi se, nikada nije bilo više od 20 odsto građana.

Dragomir Acović, član Krunskog veća i predsedavajući Krunskog saveta, objašnjava da se bez jake medijske promocije u Srbiji ne može „prodati” ni ideja o povećanju plata ili penzija ili o besplatnom školovanju „a kamoli o nečem što je mnogo složenije i strukturalno komplikovanije”. Pri tom, dodaje, situacija sa medijima u Srbiji uglavnom je u vezi sa funkcionisanjem čitavog političkog korpusa koji je „poprilično zbunjen u pogledu bilo čega osim sopstvenog očuvanja na privilegovanim pozicijama vlasti i izuzetosti od bilo kakvog zakona i kontrole”.

„Jedna je stvar šta narod misli, druga šta je narodu potrebno, a treća da li uopšte postoji bilo kakva zainteresovanost među političarima da oni razmisle o tome da li je ovaj put na kome se ova država i ovaj narod nalaze zaista put na kome bi bilo ko trebalo da se nalazi. Mi iza sebe nemamo nikakvu ubedljivu, jasnu istoriju dostignuća koja možemo da pripišemo tome što imamo republiku. Ako već nemamo ništa što bi republiku preporučilo kao poželjni model državne organizacije, zbog čega se onda mi od svega što je Tito stvorio držimo samo toga? Ja na to pitanje ne mogu da nađem odgovor”, kaže Acović i dodaje da ne vidi „nikakve potrebe ni zdravog rezona u tome što se konstantno vrtimo u jednom začaranom krugu u kome sva rešenja počivaju na pretpostavci da bi deset ljudi koji se nalaze na političkoj sceni već 20 godina bili rešenje ukoliko bi zamenili stolice”.

Lider Nove Srbije kaže da su građanima dosadili izbori za predsednika republike i da i oni misle da monarhističke države bolje prolaze, da su povezanije, pa bismo kao monarhija imali bolju saradnju sa Španijom, Norveškom, Švedskom, Engleskom, ali da se negde u sprovođenju ove ideje – zakazalo.

„A možda je i dvor trebalo da bude malo aktivniji u svemu tome i da bude više uz nas monarhiste. A na proslavama vidim više potpunih antimonarhista nego nas monarhista. Meni je jako žao i voleo bih da se i porodica Karađorđević više aktivira, a naravno, mi monarhisti da im damo podršku, da agitujemo, propagiramo. Smatram da je monarhističko uređenje pravo za Srbiju, jer je Srbija navikla da se vezuje za jednog čoveka, za domaćina (za Tita, Miloševića, Tadića). Ali nismo dobili podršku. Ta ideja je nekako postajala sve bleđa i tanja i broj ljudi se smanjivao. Naročito među mladima nije zaživela što nam je bio veliki problem”, kazao je Velimir Ilić i dodao da još ima nade za monarhiju ali ako se bude više radilo na propagandi i marketingu.

Da li je kraljevska porodica mogla da učini više, odnosno da li i ona ima „zasluge” za to što većinu građana do sada nije ubedila da je upravo ona pravo rešenje za Srbiju? Acović kaže da je to moguće i prihvata da postoji i taj aspekt. Ali...

„Govorim samo nešto drugo – ako situacija u zemlji ne valja, onda valjda prvo odgovornost snose oni koji njome upravljaju, a ne oni koji se preporučuju”, kazao je on.

Za to što monarhistička ideja nije našla plodno tle u Srbiji politički analitičar Branko Radun nalazi razloge u činjenicama da smo imali dug prethodni period bez monarhije („odvikli smo se”) i antimonarhističku i antitradicionalističku propagandu u vreme titoizma. Pored toga, i danas je dobar deo elite u Srbiji antimonarhistički nastrojen, čak je i protiv toga da Aleksandar bude monarh, iako je on sve samo ne srpski nacionalista i konzervativac, kazao je Radun.

„S druge strane, ličnosti koje su promovisale tu ideju, Vuk Drašković i princ Aleksandar, više su štete naneli toj ideji nego neki antimonarhisti. Protivrečna i konfliktna ličnost nije dobra za promovisanje neke ideje a i kada je bio na vrhuncu popularnosti Drašković je imao mnogo ’negativnih poena’. A princ Aleksandar i njegovo okruženje kao da se nisu uklopili, kao da ne žive ovde. Nije stvar samo u jeziku (to je samo simptom, pokazatelj), ali on ne korespondira sa narodom, javnošću, sadašnjom Srbijom. Videlo se to i na Vidovdan na Gazimestanu. On nije kao pokojni princ Tomislav koji je imao izražen ’srpski gen’. Da je Tomislav, recimo, bio ’kandidat’ za srpskog monarha, i da je bio neko drugi umesto Vuka Draškovića, ta ideja bi bila znatno popularnija”, ocenio je Radun.

Prema njegovim rečima, zagovornici monarhije imaju i pogrešan pristup sa tezom „ovo još niste probali”. I kao da ne razumeju srpski odnos prema monarhiji nego žele kopiju engleske monarhije – što nije privlačno jer nije autentično. Uz sve to, uvođenje monarhije ne bi promenilo suštinske odnose, partije bi vladale a monarh bi bio samo ukras.