Licideri već 120 godina

Užice – Miris pečenih licidera širi se domaćinstvom Jarakovića u užičkom naselju Carina. Nastaju tu ona vašarska liciderska srca sa ogledalcem i natpisima „Volim te“, „Od srca“, „Samo reci da“, kakve momci daruju devojkama. Zatim licideri u obliku kućica, autića, vozića, potkovice… Prave se i svilene bombone, bez kojih se vašari ne mogu zamisliti. I sve prirodno: od meda, brašna, šećera i vode. Sve ručno, kao što se u ovoj porodici, gde tradicija izrade licidera živi već 120 godina, od davnina radilo.

Ovim poslom bave se dva brata, Danilo i Gavrilo Jaraković. Svoje porodice – a obojica sa suprugama imaju po dve kćerkice – izdržavaju od pravljenja licidera. Prave i prodaju. Sreli smo ih nedavno na „Pršutijadi“ u Mačkatu, kraj sajamske šatre postavili su tezgu i izložili licidere. Prilaze ljudi, kupuju, mnogima licidersko srce s ogledalcem izmami nostalgičan osmeh.

– Živimo od ovog posla, radimo prilično, a ima se dovoljno. Mada, kao što vidite, nije lako po ovom snegu ovde stajati čitav dan i prodavati. Prošle godine smo od Ministarstva ekonomije dobili sertifikat „otvorena šaka“ kao potvrdu da se bavimo starim zanatom koji se radi ručno. Zaista, u našoj radionici ručno mesimo testo i razvlačimo ga oklagijom, starim modlama se prave oblici, pečemo u pećima, farbamo prirodnim bojama i šaramo jestivim šarama, sušimo, pakujemo i prodajemo – objašnjava mlađi a pričljiviji Danilo Jaraković.

Tradicija pravljenja licidera u ovoj porodici začela se tačno pre 120 godina. U selu Dubu kod Bajine Bašte njihov pradeda po majci Zdravko Vukomanović oprobao se u tom poslu i imao uspeha. Nasledio ga je u zanatu njegov sin Jovan. Jovanova ćerka Nada udala se u Jarakoviće za sveštenika Sima, oni su roditelji Danila i Gavrila, i samo u tom kolenu privremeno se zastalo s pravljenjem licidera. Ali praunuci začetnika Zdravka nastavljaju porodični zanat i postižu više nego preci, prodajući sada svoje proizvode na vašarima i sajmovima po celoj Srbiji, od Horgoša do Preševa.

– Svako područje licidere traži, oni, evo, vraćaju nekadašnju popularnost. Znalo se nekad u nizu decenija: kad momak devojci daruje licider, to kao da joj je dao svoje srce, a ogledalce je tu da ona vidi sebe u njegovom srcu. Ali tokom devedesetih godina licidere je pritisnuo veo zaborava. Sada, ljudima opet postaju zanimljivi. Menjaju se oblici i natpisi na njima, želje kupaca i prohtevi, a prodaja ipak živi, stari zanat ne nestaje. Evo, krajem pretprošle godine Unesko je licidere uvrstio na listu nematerijalne svetske baštine, znači i svet priznaje naš posao – dodaje Danilo.

Ovih dana u Jarakovićima je radno: valja se spremiti za Dan zaljubljenih početkom februara, kad je i potražnja za liciderskim srcima velika. Rade složna braća sa elanom, verujući da će i njihove kćerkice kad porastu naučiti ovaj zanat i nastaviti dugu porodičnu tradiciju.

B. Pejović