Jabuka sa istoka

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – „Epl” („Apple” – jabuka) jedna je od najpoznatijih američkih kompanija i među najčuvenijim globalnim brendovima. Njeni proizvodi su u poslednjih 10 godina izazvali revoluciju u informatičkim tehnologijama, podarivši svetu zgodne, izvanredno dizajnirane i svestrane uređaje „ajpod”, „ajfon” i „ajped”.

Svaki je prilikom predstavljanja dočekan sa usklicima „vau”, i zatim prodavan u fantastičnim tiražima. Dosad je kupce našlo 70 miliona primeraka „ajfona”, 30 miliona „ajpeda” i 59 miliona ostalih gedžeta i elegantnih računara na kojima je logotip zagrizene jabuke.

Prošle fiskalne godine, koja se ovde završava poslednjeg dana septembra, „Epl” je evidentirao prihod od 108 milijardi dolara, što je za pet milijardi više od kombinovanog bruto nacionalnog proizvoda – sve što za godinu dana proizvedu i kroz usluge razmene Srbija, Hrvatska i Crna Gora. Profit u 2011. je iznosio 25,9 milijardi, što kad se podeli sa brojem zaposlenih (43.300 u Americi i 20.000 u inostranstvu) pokazuje da je svaki od njih kompaniji ostvario nešto više od 416.000 dolara dobiti.

Sve ovo izgleda fantastično, ali je samo deo priče.

Glavni problem američke ekonomije danas je nezaposlenost – stopa je doduše danas 8,5 odsto, najniža u poslednje tri godine, tokom kojih se održavala na oko 10 odsto. Rekordno je i politički neprijatno visoka pa nije čudno što je predsednik Obama, na večeri koju je februara 2011. u Silicijumskoj dolini priredio za čelnike tehnoloških kompanija, tadašnjeg šefa „Epla” Stiva Džobsa (preminuo od raka pankreasa 5. oktobra) pitao šta bi bilo potrebno učiniti da bi se „ajfon” proizvodio u Americi.

„Nema načina da se to postigne, ti poslovi se ne mogu vratiti”, bio je, u najkraćem, Džobsov odgovor.

Pošavši od te epizode, „Njujork tajms” je napravio sveobuhvatno istraživanje čiji su nalazi objavljeni u nedelju, i koji ubedljivo objašnjavaju zašto je Džobs predsedniku stavio do znanja da „mejd in Ju-Es-Ej” nije opcija za „Epl”.

Pored pomenute 63.000 ljudi, za „Epl” rade mnogi dobavljači (isporučioci delova, firme koje vrše završno sklapanje proizvoda), koji, prema „Njujork tajmsu”, zapošljavaju još oko 700.000 ljudi, ali samo veoma mali broj njih je u SAD.

Većina je – u Kini.

Zašto je to tako, objašnjeno je kroz nekoliko epizoda, koje ne govore samo o „Eplu”, nego i objašnjavaju kako danas funkcioniše globalna ekonomija, ali i kakva je međuzavisnost dve najveće svetske privrede.

U jednoj od opisanih epizoda u glavnim ulogama su Džobs, ekran „ajfona” i dve fabrike: jedna američka i jedna kineska.

Džobs je, pred završnicu projekta koji je imao šifrovano ime „Prpl 2” („Ljubičasto 2”) – projekta prvog „ajfona” – izašao pred projektni tim i iz džepa izvadio svoj prototip uređaja, na čijem su se plastičnom ekranu jasno videle ogrebotine. Iz istog džepa izvadio je i ključeve auta i smrknuto rekao da će ljudi „ajfon” nositi u džepu sa ključevima i da on ne želi da prodaje „proizvod koji će brzo biti izgreban”.

Jedino rešenje bilo je da se umesto plastike upotrebi specijalno tvrdo staklo. „Želim ga u roku od šest nedelja”, zagrmeo je Džobs, koji je, kako pokazuje njegova biografija, bio „težak” šef.

Takvo staklo proizvodila je američka kompanija „Korning”, ali kad je njenim rukovodiocima rečeno da ga treba precizno iseći u dimenzijama telefonskog ekrana, i to u milionima primeraka, u roku od nekoliko nedelja, odgovor je bio da bi za tako nešto morali da sagrade posebnu halu, da pribave stotine komada staklenih panela za eksperimente koji bi koštali čitavo bogatstvo.

Ponuda za ovaj posao stigla je i iz Kine. Kad je tim „Epla” otišao tamo, Kinezi su već bili započeli izgradnju hale, „za slučaj da dobiju posao”. Magacin je bio pun staklenih panela za probnu proizvodnju, koji, rečeno je, „Epl” neće koštati ništa. Spremni su bili i inžinjeri, kao i stambeni smeštaj za radnike. Posao je ugovoren.

Sutra: Čuda Fokson sitija