Genetska predispozicija

Deca koja pate od poremećaja pažnje s hiperaktivnošću (ADHD) ne remete nastavu niti uznemiravaju svoje susede zato što su nevaspitana. Oni su, najverovatnije, proizvod genetskog defekta koji pogoršava anarhična okolina, smatraju britanski naučnici sa univerziteta u Velsu.
ADHD nije rezultat lošeg vaspitanja, smatraju oni. Potrebna je genetska predispozicija i haotično okruženje da bi se simptomi ispoljili, tvrde naučnici.
Istraživanje sprovedeno u okviru ovog univerziteta pokazalo je da roditelji dece koja pate od ADHD-a, a koji su i sami patili od istog poremećaja, imaju bolji odnos sa decom od zdravih roditelja koji imaju hiperaktivnu decu.

Profesor Erik Tejlor s britanskog instituta za psihijatriju tvrdi da ADHD u najblažem obliku pogađa pet odsto dece širom sveta, ali je on prepoznat ili previše ili nedovoljno.

U Velikoj Britaniji ovom poremećaju se ne pridaje važnost, dok se u SAD to obavezno predijagnostikuje i previše leči.

U svom najakutnijem obliku ovaj poremećaj poznatiji je pod imenom hiperkineza, a oni koji pate od njega su nepažljivi, preaktivni i impulsivni.

Ipak, najgore je kada je ova bolest skrivena. Ona se onda ne leči i izaziva četvorostruki mentalni poremećaj u zrelom dobu. To ne uzrokuju jedan gen već njih nekoliko, a njihovo istraživanje je u začetku.

Kako je izjavio Tejlor, istraživanje je pokazalo da postoje uočljive razlike u mozgu obolelih od ADHD-a. On ukazuje da se to ogleda u tome što su područja mozga koja utiču na samokontrolu manja kod onih koji pate od ADHD-a, a da će se kod onih koji ne budu lečeni to verovatno pretvoriti u asocijalno ponašanje ili samopovređivanje.

Blaži oblici hiperaktivnosti mogu da budu korisni. Ljudskom društvu ovi ljudi su neophodni jer brzo reaguju, ali nisu baš najbolji u planiranju.

Lečenje ovog poremećaja sprovodi se lekovima ili biheviorističkim psihološkim terapijama.