Генетска предиспозиција

Деца која пате од поремећаја пажње с хиперактивношћу (АДХД) не ремете наставу нити узнемиравају своје суседе зато што су неваспитана. Они су, највероватније, производ генетског дефекта који погоршава анархична околина, сматрају британски научници са универзитета у Велсу.
АДХД није резултат лошег васпитања, сматрају они. Потребна је генетска предиспозиција и хаотично окружење да би се симптоми испољили, тврде научници.
Истраживање спроведено у оквиру овог универзитета показало је да родитељи деце која пате од АДХД-а, а који су и сами патили од истог поремећаја, имају бољи однос са децом од здравих родитеља који имају хиперактивну децу.

Професор Ерик Тејлор с британског института за психијатрију тврди да АДХД у најблажем облику погађа пет одсто деце широм света, али је он препознат или превише или недовољно.

У Великој Британији овом поремећају се не придаје важност, док се у САД то обавезно предијагностикује и превише лечи.

У свом најакутнијем облику овај поремећај познатији је под именом хиперкинеза, а они који пате од њега су непажљиви, преактивни и импулсивни.

Ипак, најгоре је када је ова болест скривена. Она се онда не лечи и изазива четвороструки ментални поремећај у зрелом добу. То не узрокују један ген већ њих неколико, а њихово истраживање је у зачетку.

Како је изјавио Тејлор, истраживање је показало да постоје уочљиве разлике у мозгу оболелих од АДХД-а. Он указује да се то огледа у томе што су подручја мозга која утичу на самоконтролу мања код оних који пате од АДХД-а, а да ће се код оних који не буду лечени то вероватно претворити у асоцијално понашање или самоповређивање.

Блажи облици хиперактивности могу да буду корисни. Људском друштву ови људи су неопходни јер брзо реагују, али нису баш најбољи у планирању.

Лечење овог поремећаја спроводи се лековима или бихевиористичким психолошким терапијама.