Ima 13 godina, radi 16 sati za 11 dolara

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Kompanija„Epla” je upravo saopštila da su u završnom kvartalu 2011, prvom od smrti Stiva Džobsa, a pod vođstvom njegovog naslednika na kormilu korporacije Tima Kuka, ostvarili novi rekord prodaje i profita. Za tri meseca je prodato 37 miliona „ajfona” i 15,43 miliona „ajpoda”. Čist profit je bio 13,06 milijardi, dvostruko veći od onog u istom periodu pre godinu dana.

Sve to ne bi bilo moguće da kompanija nije ustrojena onako kako jeste: projektanti i programeri su u Americi, a proizvodni lanac u Kini.

„Epl” je nedavno obelodanio listu svojih kineskih (i drugih) kooperanata, i tom prilikom je ponovo istaknuto da korporacija insistira na poštovanju radnih uslova i ljudskih prava u svim fabrikama gde se sklapaju njeni proizvodi. Ali to je bilo samo umirivanje savesti pred činjenicom koja je široko poznata, ali o kojoj se govori samo s vremena na vreme: da ni izdaleka nije tako.

To je, uostalom, stvar radnog zakonodavstva i njegove primene u zemlji gde su fabrike. U konkretnom slučaju, reč je o industrijskom kompleksu „Fokskon” korporacije u Šenženu, na jugoistoku Kine, gde je zaposleno nekoliko stotina hiljada mahom mladih Kineza i Kineskinja, koji bi, da ne rade u fabrikama, verovatno obdelavali na pirinčana polja.

U SAD je bilo nekoliko pokušaja da se ukaže na način kako posluju kineske fabrike u kojima se štancuju američki brendovi. Jedan od podviga u tom pogledu je reportaža novinara i glumca Majka Dejzija, poznatog po monodrami „Agonija i ekstaza Stiva Džobsa”. Reportažu je, preko mreže svojih filijala, emitovao „Pablik radio”. Njen prepis je dostupan na mnogim internet-sajtovima.

Pretvarajući se da je američki biznismen, Dejzi je dobio priliku da prvo zaviri u fabrike „Fokskona”, a zatim da, izvan fabričkih ograda, razgovara sa desetak radnika.

Među njima je bila i jedna 13-godišnjakinja, koja je na završnom delu proizvodne trake. Posao joj je da dnevno specijalnom krpom i hemikalijom koja brzo isparava (da se ne bi čekalo) ispolira ekran svakog novosklopljenog „ajfona”, pre nego što ga sledeći radnik spakuje u ambalažu u kojoj će doći i u ruke kupca.

Ona tu rutinu obavi nekoliko hiljada puta tokom radnog dana, koji zvanično traje osam sati, redovno 12, a po potrebi i 16. Za to dobije 298 dolara mesečno, što znači samo više od 10 dolara dnevno, to jest oko dolar na sat.

Kineski sat inače nije isti kao američki, ukazuje, na svoj sarkastičan način, Majk Dejzi. „Kineski sat ima 60 kineskih minuta, a kineski minut 60 kineskih sekundi. A naš sat ima 46 minuta. Imate pauzu za toalet, pauzu za cigaretu, ako ne pušite, onda za jogu…”

U Šenženu, brzina proizvodne trake zavisi od najsporijeg radnika. Da on, a sa njim i drugi ne bi bili previše spori, iznad trake su kamere. Nema pauza. Kad nekom „zagusti”, mora da podigne ruku. Može da ode tek kad ga neko zameni. I to ne sme da mu se dešava često.

„Fokskon” je najavio da će instalirati robote – ali zasad su ljudi roboti, koji možda nisu brži ni precizniji, alu su jeftiniji i isplativiji.

Povremeno, doduše, dolaze inspekcije, ali menadžeri znaju kako da maloletnike na vreme zamene starijima. Kao i da umesto onih koji se premore, povrede ili počnu da greše, jednostavno dovedu druge.

Neki američki ekonomisti i novinari priznaju da su radni uslovi, ne samo u Kini, nego i u Indoneziji i drugde u Aziji, daleko ispod zapadnih standarda, ali u isto vreme tvrde da je to ipak milione ljudi izvuklo iz krajnje bede i unapredilo im život.

I to je verovatno tačno, kao što je tačno da su uzaludni pozivi predsednika Obame „Eplu” i drugima da proizvodnju i radna mesta vrate u Ameriku. „Epl” bi, doduše, imao nešto manji, ali i dalje veliki profit. Ali problem je u tome što u Kini dimenzije fabrika, kao i vrednoća i fleksibilnost radnika, daleko nadmašuju američke.

Prošlogodišnja plata Tima Kuka, sa svim bonusima i „opcijama”, iznosila je 59 miliona dolara.