Nestali heroj Raul Valenberg

Kako je, gde i kada završio Raul Valenberg, švedski diplomata na službi u Mađarskoj u vreme Drugog svetskog rata? Kome je smetao, da li je reč o istinskom heroju i humanisti, ili o špijunu koji je nestao u posleratnom haosu, pitanja su na koja do danas nije dat pravi odgovor.

Valenberg je u istoriju ušao kao spasilac desetina hiljada mađarskih Jevreja kojima je, u opasna ratna vremena, izdavao švedske pasoše, omogućivši im na taj način da napuste zemlju i spasu se od sigurne smrti, koja bi ih čekala da su pali u ruke nacistima ili dospeli u zloglasni budimpeštanski geto.

Zna se tek da je poslednji put viđen u mađarskoj prestonici u januaru 1945, kada se uputio na susret sa komandantima sovjetske armije koja je nastupala na tim prostorima. Prema istim izvorima, uhapšen je 17. januara pod sumnjom da se bavio špijunažom. Od tada mu se gubi svaki trag.

Prvi konkretan podatak o njegovoj sudbini obelodanjen je tek 1957, kada je saopšteno da je preminuo od srčanog udara u moskovskom zatvoru. Ipak, čak ni tada nezavisnim ekspertima nije dozvoljeno da potvrde ovu informaciju. U međuvremenu, priča je dobila drugi tok tvrdnjama da je skončao u nekom od zatvora ili Staljinovih kažnjeničkih logora širom sovjetske države.

Prema dokumentima kojima raspolaže Ministarstvo inostranih poslova Švedske, sovjetske vlasti uporno su sabotirale bilo kakvu istragu o sudbini Valenberga. Istoričari Vadim Birštajn i Suzana Berger – koji su pokušavali da proniknu u sled događaja – tvrde da se sovjetska obaveštajna služba trudila na sve načine da onemogući otkrivanje prave istine.

Da u ovom slučaju mnogo šta ostaje tajna potkrepljuje i činjenica da je Valenberg, koji je u arhivama vođen pod šifrom „zatočenik broj 7”, na dan kada je, zvanično, poslednji put bio u policiji na ispitivanju, već šest dana vođen – „kao preminuo”.

Prema tvrdnjama Bergerove, bivši saradnik ruskog arhiva Anatolij Prokopenko izjavio je svojevremeno da je video dokument koji bi mogao da rasvetli Valenbergovu sudbinu. Reč je o dosijeima grofa Mihaila Tolstoja Kutuzova u kojima se dosta spominjao nestali švedski diplomata. „Shvatio sam da je pratio svaki Valenbergov korak”, rekao je Prokopenko.

Ipak, po naređenju tadašnjeg KGB-a, dalji rad mu je na rasvetljavanju sudbine nestalog Šveđanina – onemogućen.

Inače, Tolstoj-Kutuzov, koji je radio za sovjetske obaveštajne službe, iz Rusije je otišao posle revolucije 1917. i kasnije radio s Valenbergom u Budimpešti.

 „Taj dokument je izuzetno interesantan, zato što bi mogao da omogući ustanovljavanje razloga njegovog hapšenja”, rekao je Prokopenko, dodavši da je imao samo nekoliko minuta da prelista stotine strana dosijea. On, takođe, ne odbacuje mogućnost da je sovjetska tajna služba sumnjičila Valenberga da je umešan u kontakte zapadnih saveznika i nacista.

Sumnje Sovjeta u pravu ulogu švedskog diplomate izazvala je činjenica da ga je za spasilačku misiju u Budimpešti, a u ime Odbora za ratne izbeglice koji je osnovao predsednik SAD Frenklin Ruzvelt, regrutovao jedan američki agent, uz odobrenje švedske vlade.

Prokopenko tvrdi i da su mu zvaničnici KGB-a privatno rekli da je Valenberg ubijen zato što je odbijao da sarađuje. „Nisu mogli da ga oslobode, pa je bilo neophodno da ga likvidiraju”, rekao je on.

Šef arhiva ruske obaveštajne službe FSB Vasilij Hristoforov, takođe je izneo sumnju u sovjetsku verziju Valenbergove smrti. Po njemu, lako je moguće da su mu upravo ljudi koji su ga zarobili „pomogli da umre”.

Birštajn i Bergerova takođe navode su od Federalne službe bezbednosti Rusije (FSB), naslednice KGB-a, dobili tek podatak da su sovjetske vlasti lagale kada su kao datum Valenbergove smrti označile 17. jul 1947.

Naime, 6. februara 1957. tadašnji zamenik ministra inostranih poslova Andrej Gromiko uputio je u Švedsku zvaničan dokument u kojem stoji da je Valenberg umro od srčanog udara u moskovskom zatvoru Lubjanka 17. jula 1947. Bergerova i Birštajn u jednom tekstu objavljenom u proleće 2010. u švedskom listu „Fokus”, a na osnovu informacija dobijenih u Centralnom arhivu FSB, tvrde, međutim, da je memorandum Gromika sadržao lažne tvrdnje.

Prema podacima kojima oni raspolažu, 23. jula 1947. načelnik 4. odeljenja 3. glavne uprave Ministarstva državne bezbednosti SSSR-a (tadašnja vojna kontraobaveštajna služba) Sergej Kartašov 16 sati je ispitivao „zatočenika broj 7”, kao i Vilmoša Langfeldera i Šandora Katonu. Da je „zatočenik broj 7” zaista bio Raul Valenberg moglo bi se zaključiti iz same činjenice da je Langfelder bio njegov vozač, čime je i datum smrti švedskog diplomate doveden u sumnju.

Međutim, puna istina o sudbini čoveka, koji je u najtežim vremenima imao hrabrosti da izađe iz okvira svojih obaveza kako bi spasavao ljudske živote, tek čeka da bude obelodanjena.

S. Samardžija