Umro Nikola Pavićević Stenli

Preksinoć je u Beogradu preminuo Nikola Pavićević (rođen 20. decembra 1919). Stenli (nadimak je dobio po čuvenom američkom komičaru, jer je u ono gladno predratno vreme bio mršav kao on) biće kremiran prekosutra na beogradskom Novom groblju (14,30 č).

U penziju otišao kao vojni fotoreporter u činu kapetana prve klase. Da se za fotografiju dodeljuju činovi bio bi – maršal!

Obožavao je svoj posao i zbog toga je u svojoj kući bio – u prolazu. Prokrstario je onu Jugoslaviju uzduž i popreko uključujući i karaule.

Rođen je u Podgorici od oca koji se vratio iz Amerike i majke, koju je za ceo život zapamtio kao svog anđela. Dečaštvo je proveo u Peći, a u ratu ga je privila Srbija. Jedan od poslednjih lučonoša duha starog Beograda, a u isto vreme i ushićen nekadašnjim Osjekom i Mariborom, Vojvodinom u kojoj niko nikoga nije pitao ko je, šta je i odakle je, i oduševljen prijateljstvima iz Praga. I veliki poštovalac „Politike” i njene kuće.

Slikao je Tita, ali nije ga privlačilo da bude „dvorski fotograf”. „Poziranje može da slika svako”, objašnjavao je.

Voleo je život i želeo je da ga ovekoveči, pa se zato od fotoaparata odvojio tek letos kad je pao u postelju. A dotad je za svoju dušu slikao decu kako se igraju, penzionere kako hrane golubove, prolaznike na beogradskim ulicama i brodove na Dunavu...

Ali, najveća ljubav mu je bio sport. Nije imao živce da prati prenose. Rezultate je saznavao „slučajno”, u jutarnjim vestima.

Bio je, ako se tako može reći, po nacionalnosti – „partizanovac”. Ali navijač starog kova, koji voli svoje, a skida kapu pred majstorima drugih.

Ljubimac mu je bio Bobek, Čajkovskog je dizao u nebesa. S tom prvom generacijom Partizanovih sportista je bio nerazdvojan, čak i kućni prijatelj. Ali, vrata su mu širom bila otvorena: od Fudbalskog kluba Crvena zvezda do ženskog Rukometnog kluba Halas Jožef.

Dobio je bezbroj priznanja, među ostalima i ordenje, međutim, time se nije hvalio. Ali jeste prijateljima koje je imao na sve strane i u svim pokolenjima.

A mnoge fotografije, od onih s utakmice Partizana s moskovskim CDKA, 6. decembra 1945, koje su postale slavne koliko i oni koji su na njima (zajedničke slike Bobeka i Mitića, Partizan – Real na ledu u prvom Kupu šampiona u fudbalu, poslednja fotografija Bezbijevih „beba” pre avionske katastrofe u Minhenu, itd) njegovo su delo. I jedno objašnjenje, koje je čuo i usvojio: „Nije potpisan fotoreporter? Onda je Stenli.”

I. C.