Egipćani u šoku, optužuju generale

Egipćani su šokirani i, posle katastrofe na stadionu u Port Saidu u kojoj su poginule 74 osobe, otvoreno optužuju vladajući vojni vrh da je onemogućio intervenciju policije i armije kako bi se sprečila najveća sportska tragedija u istoriji zemlje.

Egipatska Muslimanska braća, najača politička formacija posle nedavno završenih parlamentarnih izbora, optužuju „nevidljivu ruku” da stoji iza nezapamćenog masakra, ali je jasno da smatraju da od vremena obaranja Hosnija Mubaraka ta ruka pripada generalima koji upravljaju zemljom i infiltriranim pripadnicima službi bezbednosti starog režima. „Dole sa vojnom vlašću”, odjekivalo je juče na kairskom Tahriru, a rastuće nezadovoljstvo nisu utišale odluke premijera da raspusti nacionalnu fudbalsku federaciju niti ostavke guvernera i šefa policije Port Saida.

Izvođači egipatske revolucije 25. januara – nezadovoljna urbana mladež i srednja klasa – nedavno su povodom godišnjice Mubarakovog odlaska sa vlasti ponovo izrazili sumnju da generali na vlasti pokušavaju da destabilizuju zemlju kako bi pokazali da su neophodni i kako bi odložili predaju vlasti.

Pokret 6. april, grupacija mladih koji su imali ključnu mobilizatorsku ulogu u danima protesta, razotkriva ovu „zaveru” i tvrdi da „oni koji ne mogu da obezbede i zaštite fudbalski meč ne mogu ni da zaštite naciju”.

Vrhovni savet oružanih snaga feldmaršala Mohameda Huseina Tantavija, Mubarakovog ministra odbrane dve decenije, obećao je da će po dogovoru vlast predati civilima 1. jula, ali već mesecima pozadinski manevriše da armiji sačuva uticaj u budućnosti i privilegije stečene u prošlosti. „Narod želi egzekuciju feldmaršala”, uzvikivali su demonstranti na kairskoj železničkoj stanici, gde su dopremljena tela žrtava stampeda i obračuna na terenu stadiona u Port Saidu. „Izborićemo se za njihova prava ili umreti kao oni.”

Tragedija u luci na Sueckom kanalu jeste krvavo podsećanje na pogoršanu bezbednosnu situaciju u godini posle obaranja Mubaraka. Egipatska policija je neorganizovana i demoralizovana zbog uloge egzekutora protiv mirnih demonstranata u prvim danima revolucije. Kriminal i nasilje od tada cvetaju.

Mnogi su međutim uvereni da je haos zaverenički bio dopušten kako bi se kaznili navijači najpopularnijeg egipatskog tima, kairskog Ahlija, koji su imali značajnu ulogu tokom prošlogodišnjih događaja na Tahriru.

Posebno se ističe angažman Ahlijevih navijača kada su Mubarakovi „ljudi na kamilama” pokušali da razbiju mirne antirežimske proteste – ne slučajno, baš 2. februara.

Istovremeno, mnogi i danas smatraju da je armija – čiji su oficiri vladali Egiptom od vremena revolucije 1952. – jedini pravi garant bezbednosti. Tim više što je vojska u vreme prošlogodišnje revolucije odbila da puca na demonstrante i takvim svojim stavom primorala Mubaraka da se povuče.

Revolucija je politizovala i podelila Egipat, tačnije onih 20 odsto koji se bave politikom. I nije ukinula nasilje države.

Poznati kao Ultraši, i fudbalski fanatici imali su sopstveni udeo u obaranju Mubarakovog režima. Kada je promena posle 18 dana okončana, oni su nastavili sa svojim „revolucionarnim aktivnostima”: čitavu 2011. obeležili su sukobi sa snagama reda, od Tahrira do trgova po unutrašnjosti zemlje.

Dva najveća egipatska fudbalska tima, Ahli i Zamalek, formirali su 2005. svoje navijačke grupe. Ultraši za prvi, Beli vitezovi za drugi klub. Smatralo se da imaju pozitivan uticaj na omiljeni sport 85 miliona Egipćana.

Tokom dana revolta koji je srušio Mubaraka slogani sa stadiona preselili su se na ulice u novoj, politizovanoj formi. Dobro organizovani navijači pridružili su se mladim demonstrantima koji su se borili protiv autoritarne vlasti. Kada je zatrebalo, znali su da stanu na stranu nezaštićenih. Postali su saborci revolucije.

Ali, kako navijači nisu homogena politička grupacija, neki su i sasvim apolitični, uspostavljeni su novi frontovi sukobljavanja iza kojih su odmah stale različite političke formacije.

Neposredno posle revolucije stvari su se zaoštrile. Politički slogani potom su se sa ulica vratili na stadione koji su namah postali arene politiziranog sukobljavanja. Ultraši su otvoreno optuživali Egipatsku fudbalsku federaciju (EFA) i njenog predsednika da su „ostaci korumpiranog Mubarakovog režima”.

Ahliju i Zamaleku naređivano je da neke prvenstvene utakmice igraju bez prisustva publike, neke na neutralnom terenu. Izricane su kazne, a EFA je neprestano optuživala navijače da izazivaju nered i sukobe sa snagama reda.

Navijači su imali svoje argumente. Podsećali su na Mubarakova vremena kada ih je policija na stadionima tukla bez posebnog razloga. Preuzeli su na sebe ulogu zaštitnika od policijske brutalnosti. Tako su uspostavljeni odnosi visoke tenzije. Kultura nasilja uselila se na stadione.

Nezadovoljstvo generalima na vlasti dobijalo je nov lokacijski eho. Sukobi su bili neizbežni. Neki su imali fatalne ishode.

Prošlog decembra tronedeljni mirni protest dobio je svoj tragični epilog posle jedne fudbalske igre: 14 mrtvih i stotine povređenih. A sve zato što se utakmica igrala na ulici između dve zgrade, parlamenta i sedišta vlade, gde su izbili neredi.

Mesec dana pre toga navijači su bili u prvoj borbenoj liniji bitke u Ulici Mohameda Mahmuda, jedne od onih koje kreću sa čuvenog Trga Tahrir. Tada je ubijeno više od 40 osoba. Odgovornost za incident pripisana je Ultrašima, navijačima najpopularnijeg egipatskog kluba – Ahli.

Ahlijeva grupa na Fejsbuku, nekih 280.000 članova, uzvratila je saopštenjem u kome se kaže da cilj grupe nije politički angažman, ali da je nemoguće članovima ukinuti pravo da se pridruže bilo kakvom protestu. „Mi smo grupa, ali svako od nas ima svoja uverenja i slobodu da određuje sopstveni život. Iako smo imali ulogu u početku egipatske revolucije, ona je bila posredna pasmo zbog toga ponosni.”

Sem fudbalskog i političkog angažmana, navijačke grupe poznate su i kao promotori posebne pop kulture. Njihovim grafitima ne nedostaje politički sadržaj. Umesto pohvala timovima za koje navijaju, kao ranije, Ultraši su zidove pretvorili u velika platna gde se odaje počast žrtvama revolucije i šalju antirežimske poruke protiv generala koji se sumnjiče da žele da pokradu revoluciju.

Poruke se očito ne dopadaju „nevidljivoj ruci” postrevolucionarnog Egipta.