utorak, 11.05.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
nedelja, 05.02.2012. u 22:00 Slobodan Kljakić

Pjer je govorio za svakoga

U temeljima moderne srpske i jugoslovenske političke karikature, kao delo koje iz sebe i dalje isijava izvanrednu snagu kritičkog duha i virtuoznost umetničkog izraza, stoje radovi Pjera Križanića (1890, Glina – 1962, Beograd), od čije smrti jeproteklo pola veka(umro je 31. januara).

„Pravi narodni karikaturista gotovo folklornog daha i maha“, kako je za Pjera napisao Stanislav Vinaver u listu „Republika“ 26. januara 1954. godine, vrlo rano je svoj raskošni talenat utkao u dnevnu, angažovanu političku karikaturu, objavljujući svoje britke radove u zagrebačkom satiričnom listu „Kopriva“ već u godinama pre Prvog svetskog rata.

Krštenog kao Petar, urednici su ga, strepeći od cenzure i mogućih progona, pošto je nemilosrdno udarao na politiku Austro-Ugarske, potpisivali psudonimom Pjer. Postaće to i ostati ime po kome su Križanića prepoznavali, slobodno se može reći, milioni čitalaca, među njima i diktatori koji u deceniji pre Drugog svetskog rata nisu mogli da sakriju svoj bes zbog Pjerovih ubitačnih komentara na svoj račun.

Postavši 1918. glavni karikaturista zagrebačke „Koprive“, Pjer se posle četiri godine preselio u Beograd i izvesno vreme radio u „Novom listu“. Ubrzo je prešao u „Politiku“, na poziv tadašnjeg direktora lista dr Slobodana Ribnikara. Prvu karikaturu u „Politici“ je objavio 3. oktobra 1923. godine.

U naredne tri decenije, Pjer je na svom crtačkom anatomskom stolu neumorno, sa zadiviljujućom pronicljivošću i besprimernom energijom, nizao hiljade karikatura, britko komentarišući poteze ličnosti i probleme koji su na domaćoj i na međunarodnoj političkoj sceni privlačili najveću pažnju.

I onda kada su bile, a događalo se to često, osenčene simboličkim i alegorijskim tonom, Pjerove karikature i komentari nisu tražili od čitaoca da „glavom mnogo mućka“, kako je primetio u pomenutom tekstu Stanislav Vinaver.

„Ti Pjerovi predratni političari“, pisao je on, „niti su bogzna kako umni, ni vispreni, a niti bože znaj koliko glupi. To su prosečni profesionalni nenačelni lažovi, laže i paralaže iz narodnih priča, gatki i zgoda; šereti, trčilaže, prišipetlje, skutonoše, prosti kao pasulj. Oni podvaljuju narodu jer im je to zanat koji su ispekli. Teške glavurde, goleme bradurine, masne mantije, a pored vrhovnih glavara, karteša i mešetara, koji se da još lakše odgonetnuti. Svaki pametan začas ih dokuči... Širokoj publici dopadalo se neobično kod Pjera, pored razumljiva gusta crteža i krepke i jezgrovite legende – što se kod njega sve može prokljuviti, bez po muke“, s razlogom je tvrdio Vinaver.

„Prokljuvili“ su ga i Musolini i Hitler, zbog čega su se žalili našim doplomatskim predstavnicima u Rimu i Berlinu, pošto im Pjerov izoštreni objektiv nikako nije godio.

Obrazovani umetnik, Pjer ipak nije završio Umetničku školu (akademiju) u Zagrebu. Osumnjičen da je pripadao jednoj atentatorskoj grupi, proteran je iz ovog grada, a školu je morao da napusti. Pre toga je išao na specijalizacije u Beč i u Budimpeštu.

Možda je baš na nekom od tih putovanja izvesno vreme proveo i u fruškogorskom manastiru Grgeteg, u kome je 1962. pronađena ikona „Tajna večera“ na čijoj se poleđini Pjer potpisao kao autor. Kako je i kada ikona nastala (viljivo je njeno datovanje,,190...”) ostalo je nepoznanica, pošto je ovo delo otkriveno posle Pjerove smrti.

Ostalo je za njim na hiljade karikatura i portreta, veliki broj izvanrednih kritičkih tekstova o izložbama i likovnim stvaraocima, koje su očito nastale iz pera odličnog poznavaoca umetnosti i njene istorije.

Uporedo s dolaskom u „Politiku“, Pjer je već 1923. objavio prvu mapu svojih karikatura „Naše muke“, a potom „Kuku Todore“ (1927) i „Protiv fašizma“ (1949).

Svoj dosledni antifašizam, tako snažno izražen između 1930. i 1941. Pjer je potvrđivao i kasnije. Tako je, na primer, 1948. godine grafički oblikovao knjigu akademika Viktora Novaka „Magnum krimen“, o ustaškim genocidnim zločinima u NDH i odgovornosti Vatikana i Katoličke crkve za te zločine.

Na tu saradnju verovatno nije uticala samo činjenica da su Viktor Novak i Pjer Križanić bili prijatelji, već i to što su bili masoni. Uostalom, pripadnost slobodnim zidarima je, po svemu sudeći, igrala određenu ulogu i prilikom njegovog dolaska u „Politiku“.

Tri godine posle Pjerove smrti, Nolit je objavio 1965. zbirku karikatura pod naslovom „Pjer“, a pre dve godine, „Službeni glasnik“ je objavio monografiju „Petar Križanić Pjer“, čiji je autor Radovan Bojičić.

Uprkos tome što se još od 1967. dodeljuje i godišnja nagrada za karikaturu „Pjer“, može se reći da srpska kultura još uvek nije odužila svoj dug velikom karikaturisti, stvaraocu i angažovanom intelektualcu kakav je bio Petar Pjer Križanić.

Komеntari0
1bfed
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja