Pjer je govorio za svakoga

U temeljima moderne srpske i jugoslovenske političke karikature, kao delo koje iz sebe i dalje isijava izvanrednu snagu kritičkog duha i virtuoznost umetničkog izraza, stoje radovi Pjera Križanića (1890, Glina – 1962, Beograd), od čije smrti jeproteklo pola veka(umro je 31. januara).

„Pravi narodni karikaturista gotovo folklornog daha i maha“, kako je za Pjera napisao Stanislav Vinaver u listu „Republika“ 26. januara 1954. godine, vrlo rano je svoj raskošni talenat utkao u dnevnu, angažovanu političku karikaturu, objavljujući svoje britke radove u zagrebačkom satiričnom listu „Kopriva“ već u godinama pre Prvog svetskog rata.

Krštenog kao Petar, urednici su ga, strepeći od cenzure i mogućih progona, pošto je nemilosrdno udarao na politiku Austro-Ugarske, potpisivali psudonimom Pjer. Postaće to i ostati ime po kome su Križanića prepoznavali, slobodno se može reći, milioni čitalaca, među njima i diktatori koji u deceniji pre Drugog svetskog rata nisu mogli da sakriju svoj bes zbog Pjerovih ubitačnih komentara na svoj račun.

Postavši 1918. glavni karikaturista zagrebačke „Koprive“, Pjer se posle četiri godine preselio u Beograd i izvesno vreme radio u „Novom listu“. Ubrzo je prešao u „Politiku“, na poziv tadašnjeg direktora lista dr Slobodana Ribnikara. Prvu karikaturu u „Politici“ je objavio 3. oktobra 1923. godine.

U naredne tri decenije, Pjer je na svom crtačkom anatomskom stolu neumorno, sa zadiviljujućom pronicljivošću i besprimernom energijom, nizao hiljade karikatura, britko komentarišući poteze ličnosti i probleme koji su na domaćoj i na međunarodnoj političkoj sceni privlačili najveću pažnju.

I onda kada su bile, a događalo se to često, osenčene simboličkim i alegorijskim tonom, Pjerove karikature i komentari nisu tražili od čitaoca da „glavom mnogo mućka“, kako je primetio u pomenutom tekstu Stanislav Vinaver.

„Ti Pjerovi predratni političari“, pisao je on, „niti su bogzna kako umni, ni vispreni, a niti bože znaj koliko glupi. To su prosečni profesionalni nenačelni lažovi, laže i paralaže iz narodnih priča, gatki i zgoda; šereti, trčilaže, prišipetlje, skutonoše, prosti kao pasulj. Oni podvaljuju narodu jer im je to zanat koji su ispekli. Teške glavurde, goleme bradurine, masne mantije, a pored vrhovnih glavara, karteša i mešetara, koji se da još lakše odgonetnuti. Svaki pametan začas ih dokuči... Širokoj publici dopadalo se neobično kod Pjera, pored razumljiva gusta crteža i krepke i jezgrovite legende – što se kod njega sve može prokljuviti, bez po muke“, s razlogom je tvrdio Vinaver.

„Prokljuvili“ su ga i Musolini i Hitler, zbog čega su se žalili našim doplomatskim predstavnicima u Rimu i Berlinu, pošto im Pjerov izoštreni objektiv nikako nije godio.

Obrazovani umetnik, Pjer ipak nije završio Umetničku školu (akademiju) u Zagrebu. Osumnjičen da je pripadao jednoj atentatorskoj grupi, proteran je iz ovog grada, a školu je morao da napusti. Pre toga je išao na specijalizacije u Beč i u Budimpeštu.

Možda je baš na nekom od tih putovanja izvesno vreme proveo i u fruškogorskom manastiru Grgeteg, u kome je 1962. pronađena ikona „Tajna večera“ na čijoj se poleđini Pjer potpisao kao autor. Kako je i kada ikona nastala (viljivo je njeno datovanje,,190...”) ostalo je nepoznanica, pošto je ovo delo otkriveno posle Pjerove smrti.

Ostalo je za njim na hiljade karikatura i portreta, veliki broj izvanrednih kritičkih tekstova o izložbama i likovnim stvaraocima, koje su očito nastale iz pera odličnog poznavaoca umetnosti i njene istorije.

Uporedo s dolaskom u „Politiku“, Pjer je već 1923. objavio prvu mapu svojih karikatura „Naše muke“, a potom „Kuku Todore“ (1927) i „Protiv fašizma“ (1949).

Svoj dosledni antifašizam, tako snažno izražen između 1930. i 1941. Pjer je potvrđivao i kasnije. Tako je, na primer, 1948. godine grafički oblikovao knjigu akademika Viktora Novaka „Magnum krimen“, o ustaškim genocidnim zločinima u NDH i odgovornosti Vatikana i Katoličke crkve za te zločine.

Na tu saradnju verovatno nije uticala samo činjenica da su Viktor Novak i Pjer Križanić bili prijatelji, već i to što su bili masoni. Uostalom, pripadnost slobodnim zidarima je, po svemu sudeći, igrala određenu ulogu i prilikom njegovog dolaska u „Politiku“.

Tri godine posle Pjerove smrti, Nolit je objavio 1965. zbirku karikatura pod naslovom „Pjer“, a pre dve godine, „Službeni glasnik“ je objavio monografiju „Petar Križanić Pjer“, čiji je autor Radovan Bojičić.

Uprkos tome što se još od 1967. dodeljuje i godišnja nagrada za karikaturu „Pjer“, može se reći da srpska kultura još uvek nije odužila svoj dug velikom karikaturisti, stvaraocu i angažovanom intelektualcu kakav je bio Petar Pjer Križanić.