Popularnost kao vrednost

Naslovi koje Olja Bećković daje svojim predlozima za ,,Utisak nedelje” najsažetiji su komentari naše sveukupne stvarnosti. Britki, duhoviti, ironični, višeznačni... Upravo takav bio je jedan od njih.

Glasio je: ,,Otkud čovek među nama” i odnosio se na dodelu značajne književne nagrade piscu koji se gotovo asketski klonio svakog izlaska u javnost, pred TV kamere pogotovo, i koji se pobojao da će ova vrsta slave – i vreve – štetiti njegovoj usamljeničkoj posvećenosti pisanju.

Šta bi većina braće po peru Slobodana Tišme dala ne samo za nagradu ,,Nina” nego i za bar nekoliko minuta pojavljivanja na televiziji, za poziv na neku tribinu o kojoj će izveštavati mediji, za prijem u nekoj ambasadi sa VIP zvanicama!

I glumci, kojima je javna scena prirodno radno mesto, rado će sa dasaka što im život znače odlaziti na veliki i još češće na mali ekran da tamo potvrde svoje umetničko ime. Tamo se lakše i brže stiče popularnost, a ona je postala sinonim za uspeh, izjednačila se sa pojmom vrednosti, dobila značenje profesionalnog prestiža.

Danas svako ko želi glas za sebe – glas birača, glas člana žirija, glas člana upravnog odbora fondacije, donatora, sponzora – hrli na televiziju jer se otud glas o njemu samom najglasnije čuje i najdalje dopire. Najave postaju efektnije i efikasnije od izveštaja i kritika. Izdavači ishvale svoje knjige pre i jedne objavljene recenzije, reditelji svoje predstave već pre premijere, selektori svoje izložbe i smotre mnogo pre svečanog otvaranja... Ovim se javnost (publika) ne samo zaintrigira da čita, gleda, sluša, nego joj se već unapred sugeriše i vrednosni sud. Naravno, uvek povoljan.

Kada je i kultura gurnuta na tržište, uz obavezu da bude upakovana u ,,projekte”, samoreklamiranje je postalo legitimno, pa se etički ono gotovo i ne dovodi u pitanje. Ostaje, eventualno, samo problem estetike, odnosno načina kojim će izvođač umetničkih radova, kulturna ustanova, umetničko udruženje, institucija, festival... navesti televiziju da spontano radi u njihovu korist. Spretni, vispreni, maštoviti činiće to elegantno, simpatično i šarmantno. Poput Ivana Tasovca, recimo, majstora promocije Beogradske filharmonije, koji se (uz sve izuzetno dobro što je dosad učinio za ansambl) za jačanje svoje prepoznatljivosti kao njenog direktora prihvatio i žiriranja u zabavnom TV takmičenju ,,Ja imam talenat”.

Zvanično, o oficijelnim nagradama u kulturi odlučuju znalci. Ali ni oni nisu imuni na medijsku sliku o stvaraocima i delima, na atmosferu koja se stvara oko pojedinih ličnosti i događaja. Pri nastojanju da formiraju nezavisan lični stav i oni, neminovno, trpe uticaje i pritiske takvog marketinga.

Spinovanje javnosti, svojstveno politici, pojavljuje se i u kulturi kao ne sasvim nevažnom resoru za međupartijsku trgovinu i unutarpartijske kombinacije. S obzirom na to da u tome voljno ili nevoljno, direktno ili indirektno učestvuje, televizija (ovde se misli na sve televizije s nacionalnom frekvencijom) morala bi više da se trudi oko samostalnog delovanja. Najpre, da kulturi posveti više vremena i programskog prostora. Zatim, da kulturu posmatra sveobuhvatnije, s više pažnje prema kreativcima iz ,,drugog plana”, onim prilježnicima koji rade skrajnuti i u tišini (prevodiocima, bibliotekarima, kustosima, konzervatorima ...) pomažući da se istakne i razume korist te vrste kulturnog pregalaštva.

Moćna u oblikovanju pa i nametanju modela ponašanja, ukusa, trendova, ,,brendova”, stilova, osoba (a svim tim donekle i u određivanju kriterijuma za nagrađivanje) televizija favorizuje one delove kulture, odnosno pre svega umetnosti, koje su izvođačke, ,,televizične”, zgodne i zahvalne za TV prikazivanje. Valja joj okrenuti se i ka vidovima kulture kao što su zaštita baštine, pismenost, jezik i kultura govora, kulturno-umetnički amaterizam, urbana kultura, etnomanifestacije, regrutovanje i vaspitavanje publike. Onamo, dakle, gde od silnih postojećih nagrada sada samo odlaze ,,Vukova nagrada” i ,,Zlatni beočug”.

Novinar, TV kritičar