Kućno đubre postaje struja

Gradnja prvog srpskog postrojenja koje bi komunalni otpad prerađivalo u gorivo za dobijanje toplotne i električne energije počeće ovog proleća, veruju u domaćem ogranku kompanije „Global interkontinental jutilitis” (GIU). Lokacija još nije utvrđena, ali najizgledniji kandidati su Novi Sad i Niš, mada ni Kragujevac, Vranje, Šabac i Sremska Mitrovica nisu isključeni. Finalni pregovori su u toku, navodi Nenad Dograjić, direktor GIU, koja je spremna da potpuno plati podizanje pogona u zamenu za koncesiju ili ugovor o javno-privatnom partnerstvu sa lokalnom zajednicom.

Osim što bi uklanjalo i u korisnu sirovinu pretvaralo komunalni otpad, postrojenje bi moglo da prerađuje i opasan otpad, i to sav koji godišnje nastane u Srbiji, kao i medicinski otpad, kaže Dograjić. O ovom projektu se razgovara sa opštinama već dve godine, ali tek sada, nakon donošenja neophodnih zakona, stekli su se uslovi da se on realizuje.

– Čekali smo da parlament usvoji Zakon o energetici i Zakon o javno-privatnom partnerstvu i da lokalne samouprave počnu da donose planove upravljanja otpadom na svojim teritorijama – objašnjava Dograjić.

On navodi da je njegova kompanija već izgradila 138 ovakvih postrojenja širom sveta.

– Ako bismo ugovor sklopili sa gradom ili regionom koji obuhvata više od milion stanovnika, primenili bismo tehniku spaljivanja komunalnog otpada. Za manja područja, od 600.000 do milion žitelja, postrojenje bi otpad ili gasificiralo ili bi ga obrađivalo pirolizom. Gasifikator termički obrađuje otpad, uz stalnu količinu kiseonika, čime se dobija gas sličan metanu, koji predstavlja pogonsko gorivo. Postupak pirolize je sličan, osim što se odvija na višim temperaturama i kao finalni produkt nastaje piro ulje, slično dizelu – objašnjava Dograjić.

Nijedna od ovih tehnologija nije opasna, pod uslovom da se poštuju sva pravila i mere predostrožnosti, kaže profesor dr Branimir Jovančićević, dekan Hemijskog fakulteta u Beogradu.

– Incineracijom, to jest spaljivanjem na temperaturama višim od 1000 stepeni komunalni otpad se razgrađuje bez ikakve opasnosti po okolinu. Razvijeni svet takve pogone ima odavno a najbolji primeri su Japan i Austrija. U Beču je incinerator u centru – navodi profesor Jovančićević.

Dva problema su moguća u ovim postrojenjima. Prvi je neophodnost razvrstavanja komunalnog otpada pre nego što ono uđe u proces obrade a u Srbiji još ni izdaleka nema dovoljno terminala za selekciju kućnog đubreta. Dograjić uverava da se zbog toga ne treba brinuti pošto je sistem za razvrstavanje deo tehnološkog patenta njegove kompanije za pogon.

Kontinuitet rada takvog postrojenja zavisio bi od količine sirovine koja bi mu bila na raspolaganju a dovoljno đubreta nije lako prikupiti u većem delu Srbije. Komunalna preduzeća su nam zakržljala i slabo opremljena i ostavljaju prilične rupe u sistemu sakupljanja otpada. Zato GIU pregovara sa većim gradovima, u kojima komunalci nešto bolje stoje, a i gravitiraju im okolne manje opštine, tako da svi zajedno mogu da obezbede dovoljne količine otpada.

S obzirom na to, prirodan izbor lokacije za projekat GIU-a bio bi Beograd, koji je u lokalni plan upravljanja otpadom već upisao slično postrojenje, „viđeno” na deponiji u Vinči, koje bi koštalo oko 140 miliona evra. U beogradskom sekretarijatu za zaštitu životne sredine kažu da ih je već posetilo mnoštvo firmi koje su se raspitivale za mogućnost ulaganja u taj pogon, ali su svi dobili odgovor da grad prvo želi da obezbedi interese građana tako što će sistem upravljanja otpadom postaviti na noge pre nego što u njega pusti privatnike. Dograjić navodi da je razgovarao sa čelnicima Beograda, ali da su ostali gradovi zasad voljniji da požure sa projektom, koji već predugo čeka.

V. Vukasović