Hoću da budem običan

Samo radim svoj posao bez ikakve potrebe da privučem bilo čiju pažnju. I držim se izvan očiju javnosti. Nemam nikakvu želju, a ni potrebu da se na bilo koji način eksponiram. Hoću da budem običan. Smatram da je velika vrednost sačuvati privatnost i lični mir, družiti se s ljudima s kojima si odrastao, išao u školu, kao i sa onima koje si upoznao i koje uvažavaš.

Imam troje dece. Sina od 22 i dve ćerke – od 20 i 18 godina. Mislim da se ne razlikuju ni po čemu od svojih vršnjaka, uprkos okolnostima i današnjim iskušenjima, kaže za „Politiku” Miroljub Aleksić, vlasnik „Alkogrupe” i dobitnik uglednog priznanja Kluba privrednih novinara Srbije za poslovnog čoveka 2011, odgovarajući na pitanje – zbog čega se o njemu kao biznismenu u široj javnosti veoma malo zna.

Da li vam je u poslu kojim se bavite potrebna podrška političara? Da li ste ih pomagali? Je li vam neko tražio neku uslugu, da ne kažemo pare?

Član sam kluba Privrednika i predsednik Udruženja konditora Srbije pri PKS. Po prirodi posla susrećem se i s političarima. Moja iskustva su pozitivna. Apsolutna većina ih je stručna, odgovorni su i vredni ljudi. A posao koji rade nije nimalo lak.
Nikada nisam imao neprijatnosti s njima, niti mi je ikada neko od njih nešto tražio ili zahtevao. Čak ni u Miloševićevo vreme. Bilo je ponekad nesporazuma, ali to je bio više rezultat nerazumevanja ili pogrešnih predubeđenja.
Novac dajem, ali samo u humanitarne svrhe. „Pionir” ima svoj ženski kuglaški klub koji je bez konkurencije u Srbiji i uvek igra u fajnal foru u Evropi, kao i dve svetske šampionke.

Kakav je vaš stav o manje-više otvorenoj simbiozi politike i biznisa u Srbiji?

Sigurno je da toga ima. To je normalna stvar i u svetu, ali na nivou lobiranja. Smatram, na osnovu sopstvenog iskustva, da je to kod nas dosta preuveličano, verovatno zbog tranzicije i nekih medija koji žele senzacionalizam.
Smatram da bi naša politika trebalo mnogo aktivnije da brani interes domaćeg kapitala u zemlji i van nje, pogotovo kada je u pitanju prodor na strana tržišta.

Proizvodite. Izvozite. Šta vam je najveći problem? Naplata? Kako komentarišete odluku Vlade da skrati rokove plaćanja?

Na domaćem tržištu vlada opšta nelikvidnost i tolerisanje preduzeća i pojedinaca koji namerno naprave dugove i bez ikakvih posledica ugase firmu, a onda otvore sličnu i nastave sa starom praksom. To niko ne sankcioniše, čak ni sudovi ne prihvataju zakonom definisan pojam „povezanih lica” ili „probijanje pravne ličnosti...”, kada je sve očigledno i dokazivo.
Od države samo tražimo da nam se stvore uslovi kakve imaju firme u našoj branši u okruženju ili u EU...
U poslednjih pola godine imam puno razumevanje i dobru saradnju s nekoliko ključnih ministarstava na koje nas priroda posla upućuje – ministarstvima poljoprivrede i trgovine, ekonomije i regionalnog razvoja, kao i sa ostalima.
Mera Vlade za skraćenje rokova plaćanja, kao i limitiranje marži, potpuno je primerena trenutku i okolnostima. Za pohvalu je jer se preteralo u monopolskom ponašanju, u odsustvu prave konkurencije.

Kako ste i kada krenuli u biznis? Ko vam je pomogao?

Najviše mi je pomogao obostrani korektan poslovni odnos s većinom poslovnih partnera s kojima sam se upoznavao i radio od 1983. pa nadalje i obostrano poštovanje dogovora i ugovora.

S kakvim rezultatima – uspesi, razočarenja?

Bilo je i jednih i drugih. To nosi život sa sobom. I da vas prijatelj ili onaj kome ste najviše učinili izneveri, kao i da se iznenadite poštenjem i korektnošću ljudi s kojima se i ne poznajete.
Važno je sazreti na vreme i psihološki se pripremiti za tu igru u životu. Da broj pobeda i njihov značaj bude veći od promašaja i razočaranja.
Postoje dva načina shvatanja života: želja da stvoriš što više ili manje. Moja želja je ovo prvo. Ne da budeš poznat i slavan, već da budeš uspešan.

Kriza je. Kažu nikada veća. Šta ta činjenica znači za vas i vašu firmu?

Drugi talas svetske krize i kriza evrozone podseća na onu veliku iz tridesetih godina prošlog veka. Mi pored svetske imamo i našu, domaću krizu. Krizu sistema koji se zasnivao na potrošnji, uvozu i zaduživanju. Kada je dotok novca stao, na videlo su izašli veliki problemi zemlje: slaba privreda, mali izvoz, visoki spoljni dug, deficit, neuravnoteženi budžet, odsustvo dovoljnog broja investicija, državni aparat je preveliki. Postoji realna opasnost da zapadnemo u problem sa servisiranjem spoljnog duga.
Mi već 12 godina nismo našli za shodno da pokrenemo istinski duboke reforme, da postojeći model razvoja iz temelja promenimo i da brzo izgradimo jeftinu, izvozno orijentisanu državu i privredu.
U firmi smo, naravno, zabrinuti i već radimo na redefinisanju planova, daljem smanjenju troškova, povećanju konkurentnosti… Rečju: u izboru najbolje strategije kako bismo što bezbolnije prošli kroz ovaj period.

Da li ste mogli više, bolje? Šta vas je u tome omelo?

Ne mogu da vam precizno odgovorim – da li je moglo više. Uvek se može i više i bolje. Verovatno – da nismo prošli kroz sve što nam se događalo u ovih poslednjih 20 godina, a da smo živeli i radili u normalnim okolnostima i imali stabilne i definisane uslove poslovanja, s manje stresa – verovatno bi razvoj svih fabrika bio postojaniji.

Da li je teško u Srbiji naći i zadržati dobrog radnika?

Nažalost, jedna od stvari koja Srbiji nedostaje i koja je negde izgubljena jesu i radna kultura, nakaradni zakoni, nizak moral i neverovatne stvari u tom odnosu poslodavac–radnik–sud.
Fabrikama trebaju radnici. One bez njih ne mogu da postoje, ali teško je naći vrednog, predanog i stručnog radnika.
Danas je dominantna komponenta koja vrlo negativno utiče na vaspitanje, školovanje, nivo znanja koji stiču mladi ljudi, pa i na radne navike – pogrešan moralni i vrednosni kodeks. Na primer, estradna kultura, kombinovana s posleponoćnim izlascima. I mi se time hvalimo kao nacija. Umesto da u ponoć sve bude zatvoreno, osim nekoliko skupih noćnih klubova.

Šta planirate danas, sutra?

Naravno da postoje planovi za dalji razvoj, kao i želja da se realizuju. Nadam se da su ti planovi realni i da ćemo ih u dogledno vreme i ostvariti.
Ima jedna mala anegdota kada je Mehmed Osvajač u 21. godini osvojio do tada neosvojiv Konstantinopolj, primenjujući neverovatan plan s prevlačenjem brodova preko kopna u zaliv Zlatni rog 1453. Niko nije znao za nameru, ni za plan, ni čemu će da posluže hiljade oguljenih stabala. Posle osvajanja grada rekao je: „Da je jedna dlaka u mojoj bradi znala za moje namere, iščupao bih je”. O planovima se ne priča, dok ne postanu aktuelni.

Kako svoju firmu vidite za pet do deset godina? Koliko su ta viđenja vezana za evropsku perspektivu Srbije?

Prilikom razvoja i izgradnji svake od firmi, držali smo se najviših standarda – od tehnologije i organizacije, preko procedura, pa do ekologije. Ugrađivali smo najbolju svetsku opremu, računajući da samo takvim pristupom idemo ukorak s najboljima i da samo tako možemo na duge staze računati na konkurentnost i uspeh. Nismo zapostavili ni znanje niti edukaciju mladih i perspektivnih kadrova kao najvažniji resurs. Ovo opredeljenje se pokazalo uspešnim!

Šta vam znači nagrada novinara Srbije?

Priznanje je došlo od kompetentnih i ozbiljnih ljudi, koji dugi niz godina poznaju odnose na tržištu i u našoj ekonomiji. Nisam ga očekivao. Shvatam ga kao priznanje firmama i ljudima koji rade u njima, a ne meni lično, jer su firme te koje se takmiče na tržištu.
Slobodan Kostić

Investirao 250 miliona evra

Šta čini vašu današnju firmu?

Veći deo fabrika je kupljen ili u stečaju ili kada su se nalazile u vrlo lošem stanju, tehnološkom i finansijskom. A onda se iz početka, gotovo iz temelja, sve gradilo, rekonstruisalo i reorganizovalo.

Vremenom su te fabrike i ti objekti postali najznačajniji u tim gradovima: „Pionir” Subotica kupljen je u stečaju 1998, a danas je to najmodernija konditorska kompanija na ovim prostorima.

„Belpar” u Paraćinu – srušen do temelja i napravljena je ultramoderna fabrika i to je najveća investicija u Paraćinu u poslednjih 30 godina.

Izgradili smo novu fabriku u Zemunu. „Tipoplastika” u Gornjem Milanovcu je kupljena je u očajnom finansijskom i tehnološkom stanju, a danas je vodeća fabrika ambalaže u Srbiji i okruženju.
„Hisar” u Prokuplju, kupljen posle desetogodišnjih štrajkova, s prastarim linijama i u finansijskoj agoniji.

Danas posle reorganizacije uz „Leone” je nosilac privrede u Topličkom okrugu. Imamo i značajne udele u nekim drugim firmama. Na primer, u „Alfaplamu” iz Vranja, koja je verovatno najuspešnija fabrika na jugu Srbije.

Hoteli „Master” u Novom Sadu, „Sloboda” u Šapcu, „Tornik” na Zlatiboru, „Park” u Vrnjačkoj Banji i „Izvor” sa akvaparkom u Aranđelovcu delovi su novog domaćeg hotelskog lanca i svaki za sebe važni su simboli turizma u Srbiji. Samo u „Izvor” je uloženo do sada oko 43 miliona evra.

Mnoge nekretnine: lokali i poslovne zgrade u starom i Novom Beogradu i širom Srbije, koji su u vlasništvu „Alkogrupe”, predstavljaju značajne investicione zahvate. Danas se izdaju kao poslovni i prodajni prostori, koji donose prihod Grupi.

Sve firme širom zemlje rade normalno, uspešno i upošljavaju više od  2.500 radnika s redovnim i solidnim platama, a Grupa je potpuno likvidna i bez dugova. U gradnju i u proizvodne linije u poslednjih desetak godina investirano je oko 250 miliona evra.