Korpa preča od novih kvadrata

Ali, kreditna groznica ima dve strane medalje. Ona manje sjajna kaže da se kreditom skućilo tek između pet i 10 odsto onih kojima je stan neophodan, jer je beskućnika u Srbiji po mnogim procenama više od pola miliona. Agresivna kampanja banaka i države da su uslovi kredita "nikad povoljniji" jeste tačna, ali ogroman broj građana sa republičkim prosekom plate u novčaniku tužno gleda na vedre bankarske slogane; ostaje im da plaćaju kiriju – ni međ’ gole zidove (još date i pod hipoteku) ne mogu na uštrb potrošačke korpe.

Uslovi kredita su, istina, sada bolji. Sa 11 i više procenata, efektivna kamatna stopa (koja je najbolji pokazatelj cene kredita) "srozala se" na šest do sedam odsto, a banke "urazumile". Sve to samo pod uslovom da je kredit osiguran kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita. Produžen je i rok otplate, od početnih 15 godina sada je u većini banaka 25 ili 30 godina.

Ipak, i sa ovakvim kamatnim stopama, sa kojima konkurišu ovde, većina banaka nema šta da traži u razvijenoj Evropi. Prosečan Englez, Nemac, Italijan ili Francuz sa daleko manje stresa ulaze u kreditni aranžman. Kamatne stope su tamo fiksne i u rasponu su od ispod četiri do 4,3 odsto kod većine banaka, što je, u prevodu, osetno niža mesečna rata od one koju plaća naš kreditni dužnik. Za troškove kreditnog ugovora plaća se jednokratno dva odsto od vrednosti kredita. Kada se tome dodaju i pet, šest, sedam i više puta veće zarade od našeg proseka, lako je uočiti prednosti tamošnjeg kreditnog "jarma" – ako je zajmotražilac još u zajednici sa nekim ko ima slična primanja, kroz kredit se prolazi gotovo neosetno po kućni budžet.

Na stranu razvijeni svet. U poređenju sa zemljama u bližem okruženju, uslovi banaka su približno slični: kamata je od 4,95 odsto za kredit indeksiran u evrima, na rok otplate najduže 30 godina. Ali, ima i  razlika, ne samo u visini zarada. U nekim zemljama hipotekarno tržište funkcioniše kroz sistem štedionica (npr. Hrvatska) pa je slika zbog toga "iskrivljena": potrebno je štedeti dve ili više godina, država u tom slučaju daje neku vrstu stimulacije, kamatna stopa je niža, ali se kredit uzima i stan kupuje tek po isteku perioda štednje (dve ili tri godine). Po mišljenju ekonomista, Srbi nisu spremni (a bogatog su iskustva) na takvo čekanje, pa se naš sistem hipotekarnog osiguranja, u tom smislu, čini boljim – ili bar bržim – rešenjem.

Šta može naš čovek konkretno sada, sa nešto manje od 300 evra neto prosečne zarade (23.148 dinara u novembru 2006. godine)? Bankari i država kažu – mnogo više nego ranije! U Kragujevcu, tako, po ceni kvadrata od 600 evra, za stan od 50 metara kvadratnih treba platiti 30.000 evra. Učešće je 10 odsto, to jest, 3.000 evra, a kamatna stopa šest odsto. Mesečna rata je 162 evra na 30 godina otplate. Potrebna primanja domaćinstva su 324 evra, a prosečna visina primanja u regionu je 260 evra; gde dvoje radi i prosečno prihoduje, možda i može kreditom pod krov: od ukupno zarađenih 520 evra, za ratu bi izdvajali 31 odsto.

U Nišu, gde je cena kvadrata od 650 evra, za stan od 50 kvadrata treba izdvojiti 32.500 evra. Učešće je 10 odsto – 3.250 evra, kamatna stopa šest odsto, a mesečna rata 175 evra na 30 godina otplate. Potrebno primanje domaćinstva je 351 evro, a prosečna plata u regionu je 260 evra. I ovde je prosečna visina primanja porodice 520 evra, a učešće rate kredita u prosečnoj visini primanja porodice je 34 odsto; životu šta ostane...