Kusturica, led – i još ponešto

Kad otvorim oči – šta vidim… Onaj koji rukovodi svim i svačim, koji odlučuje ko će kad da se rodi i kad će da umre, taj kome se kad smo slabi i uplašeni molimo, a kad smo besni i silni na njega hulimo – ovih dana nas je kao u onoj bajci bacio u LED… Doduše, znam čoveka iz jednog sela koji provereno tvrdi da iza svega ovoga stoje Amerikanci, za Ruse je siguran da su nedužni… Čovek je više od dvadeset godina radio kao ,,baba sera” u jednoj američkoj vojnoj bazi u Nemačkoj, dok ga nisu otkrili da krade toalet papir i bez prava na penziju ga naglavačke izbacili napolje. E, on, taj čovek koji najbolje poznaje i najviše mrzi Amere tvrdi da su oni još dok je on bio njihov izmislili sprave kojima rukovode gde će i kakvo vreme da bude… Pitam se, koliki je to kurvarluk – ovamo kao brinu za Evropu i za celu evrozonu, foliraju se da hoće da pomognu – a svojim meteorološkim spravama celu tu istu jadnu Evropu zakovali ledom, toliko da se jedva mičemo i samo što ne pocrkamo… Ako im već teško ide da u Siriji uvedu demokratiju kao što su to uspešno uradili u Libiji, i na toliko mesta po svetu, ako je tačno to što priča taj čovek koga poznajem – sa zimoćom, sa mrazom koji preti da nam zamrzne srca, i sa LEDOM, sto posto im ide od ruke.

Ali meni je jedan drugi LED ovih dana doneo radost. Sa velikim rizikom da se ne strovalimo u ladnu Moravu Ovčarsko-kablarske klisure, ili da ne ostanemo zavejani u vijugama „Šarganske osmice” – sa Peđom, Nedeljkom i Jelenom prvi put sam se popeo na Mokru Goru. U mećavi koja nas je pratila od Užica zakucao sam na portu drvenog grada kultnog svetskog i srpskog reditelja, velikog neimara i graditelja, profesora i frontmena čuvenog orkestra koji nastupa od Latinske Amerike do Sočija, odakle se vratio dan pre mog dolaska na Mećavnik – Emira Kusturice.

Upoznao sam ga davno, pre više od tri decenije. Kao student filmske režije došao je da obiđe snimanje filma ,,Partizanska eskadrila” i prijatelja svog oca, čuvenog Džona Forda jugoslovenskog filma, dragog i velikog Hajrudina Šibu Krvavca. I jedan i drugi smo tada bili mladi, visoki i lepi. Ja sam bio hrabri avijatičar i mitraljezac Dalibor u koga su bile zaljubljene sve maturantkinje generacije 1977. a on tek anonimni student filmske režije u Pragu.

Prošlo je toliko godina a naši putevi se nigde i nikako nisu ukrstili sem sporadičnih i slučajnih susreta svake pete godine. Umesto mene, glavne uloge u njegovim filmovima igrali su Miki Manojlović, Laza Ristovski i Aca Berček. Snagom svog talenta i kako sam kaže – smislom da svetu u određenom trenutku ponudi ono što želi da vidi – on se zasluženo popeo na sam svetski pijedestal filmske umetnosti i biznisa, zakićen ,,palmama”, hvaljen i slavljen od najboljih i neprikosnovenih filmskih kritičara i esteta – a ja sam ostao zagubljen u gustišu mojih moravskih vrbaka u koje sam zaljubljen.

Njegovi filmovi su se prikazivali u najelitnijim svetskim bioskopskim dvoranama – a moji na redovnim autobuskim linijama Donja Omašnica – Cirih. Pričao mi je jedan čovek koji je jesenas putovao kod ćerke u Švedsku, pa je išao autobusom zato što je unučićima poneo u bunkeru za torbe kacu sa kiselim kupusom, zasoljenog da ga tamo samo naliju da se na relaciji selo Bagrdan – Stokholm cela moja serija ,,Selo gori” od 89 epizoda odvrti kompletna, tako da za Mileta Kitića i Mitra Mirića ostane da pevaju samo desetak kilometara do odredišta. Kad ih niko niti gleda niti sluša, kad utrnulih dupeta od predugačkog puta svi jedva čekaju da spuste đon na tlo kraljevine Švedske.

Emira sam zamolio da pogleda radnu verziju debitantskog filma LED koji je po mojoj monodrami od pre četrdeset godina – režirala moja ćerka Jelena Bajić-Jočić, i on je to prihvatio. Sve je bilo veoma lepo. Emir je odgledao ceo film. Dok je išla projekcija krišom sam ga gledao – nije se meškoljio, nije se mrštio, a nije ni dremao. Razmišljao sam o tome koliko je dobro i veličanstveno što je taj čovek tu, na tom mokrogorskom ćuviku, tamo pored plahovite Drine gde gradi Andrić-grad, što je sa nama, što je naš i što ga takvog kakav je imamo, naša kultura, naša država, svi mi... Šta je posle projekcije rekao – neću da kažem. Ne bi bilo u redu, ipak – otac sam. Neko bi rekao da sam pristrasan, da uveličavam stvari. Kada film LED bude počeo da se prikazuje – znaćemo svi.