Tvoritelj i tumač poezije

U delu vladike Nikolaja, ogromnoj i moćnoj duhovnoj građevini književni  deo čini važan segment inspirativan za tumače. U širokom spektru književnih tema njegova posvećenost poeziji posebno je zanimljiva i podsticajna.
Tema "Sveti Nikolaj – tvoritelj i tumač poezije" zahteva opsežniji pristup i u nju pozvanijeg i upućenijeg. Jer, šta su drugo delo i ovozemaljsko poslanje i poslušanje vladike Nikolaja do jedna velika misija? Od rodnog Lelića ovozemaljska staza potonjeg svetitelja vijugala je mnogim predelima ali se duša njegova uvek okretala, ogledala i pela ka čistim Nebesima. Ubeđen da potok ne sme misliti na težinu puta koji ga čeka već na bistro jezero u koje će se uliti on se, čak i kad se niz strmine ovozemaljskog dosuđenog mu puta spuštao, uznosio i peo nevidljivim lestvama. Svojim podvigom je i druge podizao i uznosio.

Gospod je ljubav

Misija zahteva posvećenje i predavanje poslovima bez ostatka a veri bez rezerve i sumnji. Ukupno delo vladike Nikolaja (ne samo ono u knjige sabrano već i u duše zasejano) služba je i pojanje Tvorca, pojanje lepoti prirode i smislu življenja. Ne kaže li Njegoš, jedan od onih gorostasa nad čiji se pesnički zdenac nadneo i u njemu oglednuo vladika Nikolaj da je i sam Gospod tvoriteljnom zanjat poezijom

Nećemo pogrešiti ako ustvrdimo i za nekadašnjeg episkopa žičkog i ohridskog (a potonjeg svetitelja) vladiku Nikolaja – likom podobnog, a delom posvećenog Gospodu – da je i sam tvoriteljnom zanjat poezijom. Kroz sve što je ispisao ovaj bogoslužitelj (u prozi ili stihu) što je izgovorio ili uradio probija se jako nadahnuće i pulsira živo i nesustalo pesničko bilo. Zar njegove besede (sa gore ili jezera svejedno je) nisu nadahnuta i bogotražiteljna pesma? Pesmom vladika Nikolaj slavi lepote i tegobe ovozemaljskog života jer zahvaljujući poeziji, duša telesnim okovima sapeta, stremi ka bistrom jezeru u koje će se uliti. Besede, molitve, zapisi i propovedi vladike Nikolaja ako se ulome čista su poezija. Nadahnuće ovim rečima daje poleta. Stihom Nastasijevićevim kazano vladika Nikolaj (1888–1956) iskazuje žudnju da se "utopi u beskrajno plavetnilo, žedan i željan Gospoda".

Slaveći stradalo Vaskrsenje bogomladenca on u jednoj svojoj pesmi na osoben način poziva ljude da likuju, narode da čuju, zvezde da igraju, gore da pevaju, šume da šume, vetrove da bruje, pčele da se roje, ptice da poj, objavljujući:

"Nebo se snizi, zemlju uzvisi,
Hristos vaskrese,
Radost donese".

Ove reči rađa čista ljubav kojom i gori i tvori pesnik jer Gospod je ljubav. Hristove su reči, kako peva vladika Nikolaj, mudrost i sila. Silinom podarene mu mudrosti i lepotom ljubavi ovaj bogotražitelj svoju pesničku reč uznosi poletnim tonom kazivanja. Sve je u ritmu radosti vaskrsenja. Dobijajući Hristovom rečju novi vid, život i snagu, pun žudnje za njim on će uskliknuti:

"Od tvojih reči
Srce mi gori.
Govori Hriste,
Samo govori"!

Taj je glas snažno progovorio kroz njegova dela, besede i molitve, zapise i poslanice, pesme i reči o njima. Taj glas govori ljubavlju i nadom u spasenje. U crkvi Svetog Save u Beču sačuvan je original, pisan rukom tadašnjeg episkopa "Molitve za umnoženje ljubavi". Datirana je 11. februara 1945. godine pa je, pretpostavljamo, tada i nastala. Dozvolite da svratim vašu pažnju na neke njene delove. Mada nije od onih njegovih prvorazrednih književnih tekstova i u njoj je mnogo ljubavi i poezije. Tekst nije obiman; tek stranica i po, rukopisana. Zapravo, ne rukopisana već krasnopisana, kako se nekad pisalo. Iako je bio zatočenik duh mu je bio slobodan. Iz logora je izneo čistu dušu a sa njegovih usana se čula molitva kojom je učvršćivao ljude, vraćao im samopouzdanje, budio u njima solidarnost, upućivao ih jedne na druge.

Drugi svetski rat još nije završen, sve je u ratnom metežu. Položaj u kome je bio tvorac ove molitve u sećanje priziva sliku koju je u svest naše čitalačke publike utisnula nezaboravna Rakićeva pesma o monahinji Jefimiji. To je ona slika u kojoj, monaškom pribranošću i posvećenošću poslu, monahinja Jefimija dok se pored nje krve narodi i guše veze poklon za dar manastiru. Sliku vezilje koja veze "boli otmene joj duše" u sećanje nam priziva obimom nevelika ali mnogo čime ovoj Rakićevoj pesmi srodna Molitva vladike Nikolaja. Ispisivana daleko od buke i bure profanog sveta ona je sva od brige za spokoj svakog živog stvora.

Iako se i pokraj njega narodi krve i guše vladika otmenom pribranošću i nesustalom verom uznosi molitvu ljubavi. Rat u kome je i sam episkop Nikolaj iskusio muke zatočeništva u zloglasnom fašističkom logoru još besni pored njega ali je u njemu blaženi mir i neutoljiva želja za množenjem ljubavi. On nju od Gospoda moli za sve ljude, i krštene i nekrštene, a naročito za svoj rod.

U metežu u kome su se, ne svojim izborom i voljom našli, monahinji Jefimiji i vladici Nikolaju ukazala se spasonosna streha: Bog i poezija, uteha i vera. A zar je to malo kad je u tome sve: i ljubav i dela bogougodna – vez boli otmene duše i skrušena molitva za umnoženje ljubavi? A ljubav, poručuje nam jedan naš drugi pesnik i podvižnik, svemu prevashodno.

Obraćajući se Hristu molitvenik mnogih pred Gospodom vapije "Pokajnički vapijemo Ti: pogasi što pre požar mržnje i zažeži oganj ljubavi u srcima svih naroda Tvojih. Hriste Svesilni, Ti koji su utišao buru na moru utišaj sadašnju buru mržnje što hoće se da nas potopi". I zatim on još skrušenije moli: "Umnoži, Gospode, ljubav na Zemlji kao što je na Nebu. Ozebli smo od mržnje – da se ogrejemo na suncu ljubavi i da svi poznamo da je ljubav najveća stvarnost i najveća sila na svetu. Ona daje snagu, pruža utehu, odnosi bedu, isceljuje sve slabosti duše i tela..." Tako, u sam smiraj velikog svetskog rata veze svoju molitvu, svoje duhovno prinošenje Gospodu episkop Nikolaj završavajući je rečima:

"Bože Oca našega Svetog Save, koji se trudio za sreću svih naroda s kojima se susretao iz prevelike ljubavi prema Tebi i prema svim narodima Tvojim. Daj i nama takvu ljubav da bi se smeli usuditi slaviti Te s anđelima i pevati: Svjat, Svjat, Svjat, Gospod Svaot. Amin".

I kao što je svojim stihovima uznosio himnu ljubavi tako i tumačio poeziju nastojeći da u njoj prepozna, pre svega, dramu duše čovekove. A da se drama duše čovekove najtaninije i najsnažnije izražava poezijom vladika Nikolaj dokazuje studijom Religija Njegoševa. Ni složenije teme, ni pozvanijeg da je tumači. Njegoš, smatra vladika Nikolaj, stoji usamljen među ostalim znamenitim Srbima bez prethodnika i bez sledbenika.

Ipak, Njegoš nije bio sasvim usamljen. Duboka religioznost ga približava Tvorcu. Veličina Njegoševa je u sposobnosti da poezijom izrazi dramu duše ali i umešnosti da tu dramu predstavi kao opšteljudski udes. Njegoš je, kako u svojoj studiji tvrdi vladika Nikolaj, bio i ostao "kroz sva iskušenja i zla pesnik svetlosti u lepoti i lepote u svetlosti". Odista, njegovi junaci slave ljudsko lice puno veselosti,a on sam, budi u pepelu zapretanu iskru. Šta je drugo njegovo pojanje do raspaljenje zublje duha i uma i iz tmine pojanje?

Pesnik je izabrana zublja koja gori neugasivim plamom i svetlozrakom providjenja. "Poetom, i kroz poete govori Bog. Božanske tajne prirode i naše života Bog otkriva samo poetama:

"Svemogućstvo svetom tajnom šapti
Samo duši plamena poete".

Ove reči ispisao je vladika Nikolaj svrstavajući Njegoša među one retke i izuzetne plamene poete. Ove bi se reči mogle i na njega odnositi jer je i sam nastojao da mišlju i osećajem prodre u veliku tajnu prirode. Ta je moć data pesnicima jer je pesnik, smatra vladika Nikolaj, "pravi božji sveštenik, njegov je poziv stalno veličanje Tvorca, on je nadahnut s visine, rođen je od duha božija i devojke Zemlje".

Nebesko i zemaljsko

Odista, veliki pesnici venčavaju u jeziku svetlosti Neba i muke Zemlje. Susret nebeskog i zemaljskog dramatično se prelama u poeziji velikih pesnika. Njegoš je jedan od njih. Otvarajući jezičke kapije pesnik podiže lestve nevidljive da bi dosegao do kapija nebeskih. Kad su u milosti jezika pesnicima je dato da se zagledaju u najdublji vir i dosegnu najuzvišeniji cilj. "Čitati prirodu, a otvorenim srcem i umom, znači osetiti njenu duboku dušu punu božanske harmonije u kojoj obitava Boga", zaključuje vladika Nikolaj.

Samim tim što je, kako kaže vladika Nikolaj "religija jedna životna moć a ne uzgredna činjenica u duhu i istoriji čovečanstva". Njegoš je, uz jako religiozno osećanje, mogao da tako snažno izrazi tajnu prirode.

"Njegoševa je religija", kaže vladika Nikolaj, "plod njegove filosofije i njegove poezije, tj. njegove misli i njegova osećanja". Misao i osećaj se u tekstovima vladike Nikolaja divno slažu i skladno ispomažu da se ne zna gde prestaje poezija a počinje filosofija i obrnuto.

Kao pesnik vladika Nikolaj ide u red onih naših pesnika bogotražitelja i bogoslužitelja, kao tumač poezije on ide u red onih osetljivih na lepotu koji prodornom mišlju silaze u sam koren jezika.

Iščitavajući knjigu prirode i dramu on je i sam bio tvoriteljnom zanjat poezijom bilo da je tvori ili tumači. I kad je tvorio, i kad je tumačio poeziju, vladika Nikolaj je slavio Tvorca starajući se da bude služitelj i tvoritelj, a pre svega, onaj koji blagovesti.