Predizborne čarolije

 Zimska čamotinja nemilice troši političku energiju. Vlast je u ledenim danima bila u smetovima do pojasa, a prvaci su se rado slikali tamo gde se dolazi samo jednom.

Srpski jug izumire biološki i na svaki drugi način, to je predeo u kome su preživeli starci samo motivi sa sumorne razglednice i poruke na njoj: Evo ih, živi su, fala Gospodu, država brine o njima.

E sad, teško je na tom mestu razgraničiti brigu od agitacije. Kad god neko od važnih ljudi ode među ojađene, tu su gomile novinara koji će ostatku naroda preneti glasove o bodrosti narodnih lidera i njihovom ljudskom licu.

Još nije bilo vesti, ako je ona uopšte moguća, o tome da je neko iz vrhuške otišao među smetove, a da nije vukao kamarilu za sobom. Uz naredbu: bez snimanja, bez velikih abrova, ovde sam kao čovek među ljudima.

Možda se i desilo, ali nije bilo koga da javi.

Šta god da bude, sneg će otići pod snagom sunca. Možda će nas zaobići poplave („ako otapanje bude postepeno”). Ali javljeno je da će izbora svakako biti. Krajem aprila možda, početkom maja, sigurno.

Na političkoj kvantaškoj pijaci već se prave najraznovrsnije kombinacije. Sve je manje onih koji ne bi ni sa kim, a sve više račundžija koji bi bilo sa kim. Ako se izuzmu neki preterano niski udarci, inače uobičajeni predizborni borački zahvati, srpsko političko pozorište postaje prilično dosadno.

Isti ljudi, ista poznata lica. Iste, ili skoro iste uvrede, identične replike. Svi čija noseća imena već naslućujemo na glasačkim listićima, već su bili u vlasti. Svi, koji su danas na vlasti ili u opoziciji, već su bili i na vlasti i u opoziciji. Vesna Pešić lepo kaže da ne vidi bilo koga koji bi bilo šta mogao da promeni.

Ako izuzmemo apsurdnu poziciju ostataka SPO u odnosu prema sopstvenom udelu u vlasti, sve što slutimo da će se dogoditi, već se dogodilo. Nova vlada će morati da razreši elemente nepostojeće nacionalne strategije Srbije, sadržane u nerešivom jednačenju suprotnosti: I Evropa i Kosovo. Na tom nivou svakako će se pojaviti nove generacije patriota i izdajnika, stranih plaćenika i autentičnih čuvara nacionalne alhemije: dakle, ni jedno ni drugo, možda neutralna Srbija sama sa sobom.

Naravno da se srpska politička estrada ne može završiti na utopijama nastalim samo iz razbarušenog autizma. Nenadmašni zabavljač iz Sheveningena, Vojislav Šešelj, još nije rekao poslednju reč.

Između tužilaštva, sudija i vojvode, godinama se odvija tragikomični vodvilj, pri čemu niko, pa ni rečeni sud ne može da izdrži nadgornjavanje sa paralogizmima optuženog i njegovom logikom apsurda.

Prema sopstvenom kazivanju, Šešelj je u više navrata bio na granici smrti, nešto pod uticajem labavog štrajka glađu, malo pred nebrigom zatvorskih lekara. Ovih dana mu navodno jedna velika sila radi o glavi šaljući opake elektromagnetne talase.

Ako je Šešelj zaista bio u životnoj opasnosti, njegov donkihotovski duh je u prilici da se pretvori u žalopojku protiv onoga što je sam želeo. Ionako je taj proces nepristojno dug i zasnovan na logici koju je vojvoda sam uspostavio. Ali svojom novom izjavom, namenjenom srpskoj političkoj javnosti, profesor i pisac sto kila knjiga, uneo je svežinu na ledenu srpsku političku pijacu.

Jedan od njegovih životnih ciljeva, kako je rekao, jeste uništenje Srpske napredne stranke. Vojvoda nikada nije praštao političkim sinovima koji su se odmetnuli od njega. Nema zamamnijeg salta mortale od onoga koji su izveli Toma Nikolić i Aleksandar Vučić. Obojici je pisac obimnih dela posvetio bar po jednu knjigu sa tipičnim naslovima.

Najava o uništenju je, pre svega, politička. Nema sa kim to da uradi Šešelj no sa Todorovićem, Radetom i Lidijom Vukićević. Dakle, pretnja sama po sebi, dokaz je da veliki majstor nadripolitičke igre nema snage za njeno ostvarenje. Ali, bilo bi suludo da je on prevideo odnos snaga, iako Srbija iz koje je otišao više ne postoji. Vojvoda je želeo da kaže samo ovo: ma kako se danas zvali, ma koliko menjali svoje orijentire, ja sam vas stvorio. I biću vam teret i svakonoćni košmar.

Hteo je da kaže još da je takvu hipoteku, u bilo kakvom naprednjačkom preobražaju, skoro nemoguće podneti bez poraza.

Nova utopija vojvode Šešelja sadrži u sebi dovoljno mazohizma, bar kao odlazak u haški kazamat. Njegova ideja da radikalskom istorijom kompromituje naprednjake, samo na prvi pogled je apsurdna. To je pravi Šešelj, isti onaj čiji je testament pre nekoliko godina tako potresno pročitao Aleksandar Vučić.