U Srbiji „12 gnevnih muškaraca”

Zaplet je slojevit: 12 porotnika, zatvorenih u sobi za većanje, različitih životnih priča, pogleda na svet i ličnih viđenja moralnih standarda mora da donese jednoglasnu odluku – da li je šesnaestogodišnji američki mladić optužen za ubistvo oca kriv li ne. Naslov je poznat, pogotovo na Brodveju: „12 gnevnih muškaraca”, komad Redžinalda Rouza. U region ga (predstava se u Srbiji svojevremeno igrala), uz pomoć ambasade SAD u Beogradu, ponovo donosi američki pozorišni reditelj Nil Flekman. Krajem aprila, priča nam on, prilikom svoje druge posete Beogradu, počinju probe s glumcima „Knjaževsko-srpskog teatra” i s još četvoro umetnika, dvoje iz BiH i dvoje iz Hrvatske. Svi su zajedno već igrali druge predstave i svi se dobro poznaju. Premijeraje planirana za maj, između ostalih pozorišta i u „Beogradskom dramskom”.

Čuveni Sidni Lamet 1957. snimio je film „12 Angry Men”, indijski reditelj Basu Čaterje uradio je prvi rimejk „Ek Ruka Hua Faisla”, 1986, a Rus Nikita Mihalkov 2007. završio je drugi – ostvarenje „12”. Koliko je puta komad, u različitim adaptacijama, izvođen na scenama Amerike i Velike Britanije teško je izbrojati. Ova, „naša” postavka biće režirana prema novoj verziji Dejvida Mameta, igraće se na maternjem jeziku glumaca, u takozvanom realnom vremenu – oko sat i po, u minut koliko i „na papiru” traje većanje porotnika i prošetaće najmanje kroz tri države – Srbiju, BiH i Hrvatsku.

Naš sagovornik, poreklom iz Luizijane, diplomirao je ruski, producirao je brojne mjuzikle i balete, danas živi i radi u Istanbulu i trenutno završava postavljanje jednog komada Artura Milera u Hanoju, u Vijetnamu. Što je samo jedan u nizu internacionalnih projekata koje na jeziku zemlje domaćina realizuje s ambasadama SAD širom sveta. Dakle, za njega jezička barijera ne postoji.

– Predstava „Prokleta avlija” Nebojše Bradića bila je inspiracija za ljude iz ambasade, koji su inicirali projekat u kojem bi igrali glumci iz regiona, a ne samo iz Srbije. Ateše za kulturu iz Beograda En Mari Mur me je kontaktirala i evo me, sad sam ovde. Što se jezika tiče, srpski mogu dosta dobro da razumem, ali ću s glumcima raditi na engleskom, uz prevodioca. Sarađivao sam s umetnicima iz raznih zemalja i nikada nije bilo nesporazuma. Kad režirate direktno na sceni, iz pozicije glumca, jer sam i sam glumac, a ne salonski, kao što to rade neke kolege, sve teče glatko. Problema nema.

Za razliku od svakodnevnog života gde težimo harmoniji, priča koja se igra, mora kao potku da ima neki problem, sukob, nesporazum, trvenje, polemiku. Bez toga nema dobrog izvođenja, dodaje Flekman.

U ovom slučaju svega toga je sasvim dovoljno: zamislite scenu na kojoj, u tenzičnoj atmosferi, grupa nasumično odabranih ljudi jednostavno mora da odluči o životu ili smrti optuženog za najteže krivično delo.

– Radnja bi, kada se uzme u obzir njen psihološki aspekt, mogla da se dešava bilo gde na svetu, iako se u komadu dešava u Njujorku. I likovi su donekle Njujorčani. Ono što je inspirativno jesu preokreti tokom odlučivanja porote, preplitanje snage ličnosti pojedinaca sa snagom dokaznog materijala. I tumačenja tih dokaza. Kao i porodičnog okruženja optuženog, njegove socijalne situacije, načina odrastanja, okolnosti, zaključio je Flekman.

Većina porotnika u početku ima slično mišljenje, da bi ih jedan od njih sokratovskom argumentacijom podstakao u drugom pravcu. Grudva snega je time zakotrljana. Zapitaćete se, možda, gde je osoba o čijoj se sudbini odlučuje. Flekman objašnjava – momak kojem se sudi prisutan je putem svog odsustva. O tome kako se predstava završava za sada ne želi da govori. To neka ostane tajna. Do premijere.