Kuće koje žive na – veresiju

„Prodajem kuću na Umci. Nije mnogo prešla.” Tako se crnohumornošale žitelji tog čukaričkog naselja: već decenijama svakog proleća oni strahuju da će ostati bez domova sagrađenih na površinski najvećem balkanskom klizištu. Ove sezone nemaju razloga da se plaše da će se njihove kuće survati u Savu, ali će, kao i svakog proleća, ipak povećati pređenu „kilometražu” na neumitnom putu ka rečnom koritu.

Delovi naselja poput Karaburme, Mirijeva, Kaluđerice, Ripnja, Bariča, Malog Mokrog Luga, uverava Borislav Vukićević, direktor Geološkog instituta Srbije, mogli bi da se sruše samo ukoliko bi sa obilnim i dugotrajnim kišama „sadejstvovao” i zemljotres pet-šest stepeni Merkalijeve skale.

– Količina vode od otapanja snega ne može drastično da ubrza klizišta. Pojedine kuće na delovima nestabilnih podloga samo će se neznatno pomeriti, što bi moglo da izazove pucanje zidova. Naravno, pod uslovom da sada ne počnu obilne kiše, kao pre dve godine, kada je lilo od marta do sredine jula. Nivo reka u ovim uslovima neće doći do padina, potkopati ih i pokrenuti delove naselja na klizištima – smatra Vukićević.

Kada opasnost mine, valjalo bi razmišljati o trajnoj sanaciji gradskih klizišta. Za Umku i Karaburmu, kao i svako klizište dublje od deset metara, uz to i velike površine – leka nema. Ne samo što bi previše koštalo, već bi bilo i nesvrsishodno na duže staze jer se ovakva klizišta ne mogu zauvek učvrstiti, smatra Vukićević.

Jedini tereni koje se isplati sanirati su oni obuhvaćeni nekim velikim projektom, ocenjuje Petar Lokin, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u penziji.

– Kada se zida veliko stambeno naselje, kao što je bilo Mirijevo, vredi da se umire padine. Taj kraj je primer uspešne i isplative sanacije. Ponekad je nemoguće izbeći da seinfrastrukturni objekti grade na klizištima. Poslednji takav slučaj je most kod Beške, čiju je cenu uvećalo upravo umirivanje tla – napominje Lokin.

Za stabilizovanje dubokih klizišta na desnim obalama Save i Dunava, kaže ovaj geolog, najbolje rešenje je postavljanje dubokih šipova kombinovanih sa drenažom. Čak i tada ponekad je jeftinije izmestiti cela naselja.

– Samo na Umci i Dubokom za potrebe izgradnje autoputa Beograd – Južni Jadran potrebno je preusmeriti tok Save prema levoj obali, kako struja na desnoj strani reke ne bi ispirala zemljište i uvlačila priobalje u korito. Potrebno bi bilo i da se naspe oko milion i po kubnih metara kamena i velike količine peska. To bi koštalo oko 50 miliona evra – kaže Lokin.

Najbolja strategija zauzdavanja nestabilnih terena je da se na njima ništa ne gradi, slažu se Vukićević i Lokin.

– Seljaci imaju još bolji metod, zasade bagremove čiji razgranati koreni armiraju tlo. Takve lokacije treba rezervisati za šumu, parkove, sport i rekreaciju jer sve kuće podignute na klizištima žive na veresiju – upozorava Vukićević.

----------------------------------------------

Struja i led kao privremena rešenja

Privremena rešenja poput metode umirivanja terena strujom, tako što se u tlo postavljaju elektrode koje menjaju sastav kliznog zemljišta, nisu isplativa, smatra profesor Lokin.

– Ovo je stari izum nastao u Švedskoj još pre stotinak godina. Najviše je primenjivan na specifičnim klizištima u nordijskim zemljama pre i posle Drugog svetskog rata, jer su te zemlje proizvodile ogromne količine električne energije. Švedska je početkom pedesetih pravila dvostruko više struje nego što joj je potrebno, što je olakšavalo takvo tretiranje kliznih područja – objašnjava Lokin. 

Ni zaleđivanje, napominje Vukićević, nije trajna metoda za umirivanje klizišta.

– Zamrzavanje je upotrebljivo samo za privremenu sanaciju, da bi se nešto izgradilo. Nemci su u norveškim fjordovima pre Drugog svetskog rata, gde su im bile baze za podmornice, „oplemenjivali” tlo amonijakom koji je stvarao led – ističe direktor Geološkog instituta Srbije.