Izbori

Pošto su skupštinski izbori raspisani po deveti put za nešto više od dvadeset i jednu godinu postojanja druge republike, moguće je neveselo i sa strepnjom podvući crtu.

Jedna vlada uspela je da se, konačno, održi tokom punog mandata. Ipak, vlade su bile nestabilne upravo kada su imale najsolidniju većinu. Vlastodršci su se obraćali narodu da na prevremenim izborima donese presudu uglavnom onda kada nisu imali hrabrosti da snose posledice svoje slabe i vlastoljubive politike ili kada je trebalo dodatno zamutiti vodu.

Najdugotrajnije su bile vlade malih većina, krizni kabineti koji su više predstavljali jednu od posledica nego instrument rešenja opšte krize. Vodili su ih političari koji nisu smeli ili imali računa da izađu pred birače, ponekad u strahu da će im posle biti okrnjena vlast, a nekada i da će im životi biti ugroženi.

Tokom devedesetih godina izbori su bili redovno falsifikovani. Setimo se izbornih krađa 1996. i 1997. godine; činjenice da su 1997. sela koja će nekoliko meseci kasnije postati bastioni albanske pobune „glasala” za SPS kao da je Radnička partija Koreje... Možda je najveći napredak naše demokratije posle 2000. sadržan u činjenici da samo glasanje i prebrojavanje glasova više nisu pod sumnjom (bar kad je reč o učesnicima).

Novine su slobodnije, mediji otvoreniji, ali je država od jedne ogavne u višestranačje našminkane tiranije, postala jedna ostarela i mlitava oligarhija utegnuta u tesno demokratsko odelo. Sve je podeljeno među moćnicima, a još uvek slobodni i nikada dovoljno dokazivo nezavisni intelektualci i politička udruženja nisu sigurni da li su slobodni u rezervatu (koji će posle privatizacije postati lovište) ili se u stvari nalaze u zoološkom vrtu, gde ih pokazuju svima koji iz inata i često lične uvređenosti tvrde da je baš sve ostalo isto i da se ama baš ništa nije promenilo.

Teško da je bilo izbora na kojima je nerazumnije gajiti veće nade. Do 2001. godine verovalo se da će pad Miloševićevog režima neminovno dovesti bolje na vlast. Režim je bio takav da se to na posletku moralo i pokazati, ali su naravno očekivanja prevazišla sve mogućnosti i bujnost mašte. Onda su se građani opredeljivali između reformista, legalista i preživele štule starog režima „koja nikada (osim tri godine) nije bila na vlasti”. Konačno su se svi izujedinjavali i sada je teško reći da u Srbiji postoji neko ko nije na vlasti ili makar malo uz nju.

Džinovska izborna kampanja, teška nekoliko desetina miliona evra, pokriće sve te nedoslednosti i opet ćemo od večitih ministara koji su zemlju uveli u ekonomsku propast slušati o oporavku – pošto su oni, je li, pred svake izbore u opoziciji; od kapitulanata iz 1999. čućemo ko su izdajnici; od sredovečnog preplanulog bogataša, koji je na svom izgledu poradio više od mis Kostarike, informisaćemo se o evropskoj viziji i potrebi da za njegovo dobro pravimo države drugima a svoje ukidamo. Svi zajedno, lelekaće o potrebi departizacije i zapošljavanja mladih i sposobnih (kad uđu u baš njihovu stranku), o privrednom čudu koje dočekujemo sa njima po stoti put, o najdubljoj krizi (za koju smo od njih još pre tri godine čuli da je prošla), o decentralizaciji koja ništa ne boli, mnogo koristi i u stvari je federalizacija...

Kampanja je kampanja. Ona sama po sebi ne može promeniti naslutivo: naredna vlada biće složenija i nestabilnija od sadašnje – ali se to verovatno neće mnogo odraziti na njen mandatski vek. Stranke Mađara sa severa zemlje i novopazarskih Bošnjaka (Muslimana) imaće još veći uticaj nego danas i više poslanika mada bez pozitivne diskriminacije i paktova sa beogradskim biznis-političarima, a sa državnicima-naivcima nikada ne bi prešle cenzus od pet odsto. To im naravno neće smetati da nas i naredne četiri godine raduju zahtevima za „građansku državu”, „građanski APV” i nekakvu „građansku osmansku administrativnu oblast” (koja je nekada davno postojala svega nekoliko decenija, a i sada je tek delom u Srbiji). I dalje ćemo se zaduživati, ali barijera, ta „crvena linija”, neće biti 45 odsto pokrivenosti BDP već 60 odsto...

Voz koji je odavno ispao iz šina i dalje će juriti u nepoznatom pravcu. Ima tu nečeg zanimljivog, uzbudljivog, za neke i korisnog, bar dok se u blizini ne ukaže planina ili provalija. Mada, zastarelo je i naše tradicionalno shvatanje propasti. Mi trošimo više nego što zarađujemo, ali još uvek nešto posedujemo. Dugo će još, uostalom, postojati potreba da opstaje jedan od mnogobrojnih neuspešnih i usporenih entiteta na periferiji Evrope. Važno je da je stanje održivo, odnosno da je raspad pod kontrolom. Kad kriza postane prilika, zaduženost resurs, nestabilnost opravdanje...