Sivilo totalitarizma i druge priče

„Višak fantazije – to je već revolucija, glupost, gubitak ukusa. Treba samo malo popraviti, ali u tome „samo malo” se, kao što znamo, sastoji čitava umetnost. Na Zemlji je skoro sve isto, samo malo grublje, malo banalnije, malo promašeno“, kaže Katja, junakinja romana „Evakuator“ Dmitrija Bikova (1967), jednog od vodećih ruskih prozaika, koji je objavljen u prevodu Ljubinke Milinčić. Distopijska priča se odvija u savremenoj Moskvi i okolini. U fantazijskoj pozadini tajne vanbračne veze Katje i njenog ljubavnika „vanzemaljca” nazire se tranziciona zbilja Rusije. Bikov ironično evocira korporativno poslovanje i potrošački model života, uz svakodnevicu nebrojenih malih terorističkih napada koji seju paniku među stanovništvom.

Roman „Dijakova smrt”, u prevodu Biljane Andonovske, predstavlja makedonskog autora Dragog Mihajlovskog (1951). Kroz filmično smenjivanje narativnih glasova dva junaka, monaha Ravula i turskog vojskovođe Timurtaša, pripovest se plete oko osmanlijskog osvajanja Bitolja, nakon što je posle pada Prilepa Kraljević Marko napustio ove krajeve, te se žitelji samoorganizuju u tromesečnoj odbrani grada. Mihajlovski nije sklon pukim istorijskim rekonstrukcijama, poetizovani unutrašnji tokovi protagonista uspostavljaju dijalog različitih civilizacijskih pogleda. Univerzalizaciji priče doprinosi specijalni gost lik – Belzebub. Mada se kao narator pojavljuje samo tri puta, on se promoviše kao pokretač zemaljskih zbivanja: „I danas, mnogo vekova nakon događaja o kom sam vam govorio, može se proveriti njegov ishod. Idite i vidite: sveta gora koja je za hrišćane bila u Bitolju, postala je simbol islama. Pitaćete zašto? Odgovor je zato. Ne znam šta drugo da radim. Moje je da menjam”, kaže on. Dragi Mihajlovski je lucidni hroničar davno minulih epoha Balkana. Zapažen je i njegov roman „Bajazit i Olivera”, ljubavna priča iz ženskog ugla, o srpskoj kneginji Oliveri sestri despota Stefana Lazarevića i sultanu Bajazitu.

Slovački romasijer i scenarist Anton Balaž (1943) romanom „Logor posrnulih žena”, prema kojem je snimljen i film, satirično dočarava dileme prve decenije posleratne Slovačke. Novi odnosi i nasilno uvođenje novih sistema vrednosti ogledaju se u životu radnog logora za posrnule žene, gde pedeset tri bivše prostitutke prolaze put „pročišćenja” duše i tela, pod paskom pripadnika policije i pasa čuvara. „Dok kod pojedinca budi različite vrste najlepših i najjačih strasti, nago telo se, kad je o državnom aparatu reč, tretira kao objekat za mučenje – kao slobodna teritorija koju treba ukinuti”, kaže u pogovoru Mića Vujičić. „Logor posrnulih žena” prevela je Zdenka Balint-Belić.

Ista autorka prevela je i ostvarenje Balažovog generacijskog kolege Stanislava Rakusa (1940), „Nenapisani roman”. Osnovna boja ovog dela je siva, kao sivilo totalitarne egzistencije, pre svega u miljeu akademske zajednice, svojstveno vremenu i prostoru iza gvozdene zavese, čija „suština nije da se pojedinac bavi nečim, pogotovu ne po svojoj slobodnoj volji ili po inicijativi čije je poreklo u najboljim ličnim saznanjima, suština je u tome da se vidljivi ili tek ovlaš prikriveni mehanizmi društvene volje bave svakim pojedincem ponaosob i bez razlike”.

Edicija „Sto slovenskih romana” čiji je izvršni urednik Gojko Božović, objavljuje najbolja ostvarenja slovenskih književnosti nastala posle pada Berlinskog zida i najveći je međunarodni književni i izdavački projekat u koji je trenutno uključena srpska književnost, uz podršku Ministarstva kulture Srbije. Posle objavljivanja edicije na slovenskim jezicima uslediće i njihovo prevođenje na engleski, a za objavljivanje izbora romana iz ove edicije zainteresovani su izdavači u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji…