Prva glavna uloga u Nemačkoj

Jelena Banković ima 24 godine i diplomu Odseka za klavir Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, a na ovoj visokoobrazovnoj ustanovi trenutno je i na završnoj godini solo pevanja, u klasi profesorke Anete Ilić. Dobitnica je specijalne nagrade iz fonda „Anita Mezetova” koja se dodeljuje studentu sa najboljim prosekom na ovom odseku za 2010. Član je kamernog sastava „Quintecho” koji izvodi argentinsku muziku, a komponovala je muziku i izvodila kompozicije za serijal „Zaboravljeni umovi Srbije” na Prvom programu RTS-a.

Ovih dana je u Nemačkoj, u gradiću Nojcele gde priprema prvu ulogu, i to glavnu – Olivije, u operi „Prijatelji iz Salamanke”. Premijera je zakazana za jul kada i 17 izvođenjapo brandenburškoj regiji, a pre toga, u maju, pevaće u Gvarnerijusu u Beogradu.

Kako ste uspeli da uđete u tamošnji sastav?

Audicijom, u januaru, na koju su me pozvali posle moje prijave. Poznavanje nemačkog je bio, naravno, uslov. Osim pevanja zadatih arija, rediteljka Rebeka Štancel mi je zadala nekoliko glumačkih zadataka. Dobro sam se pokazala i sledeći dan su mi rekli da sam dobila glavnu žensku rolu, ulogu Olivije.

Koliko se razlikuje iskustvo iz Srbije od ovog koje stičete sada u u Nemačkoj?

Primećujem da su Nemci vrlo organizovani, precizni i tačni u svemu što rade. Kašnjenje na probe se ne toleriše, tekst i uloge se moraju znati. Probe su u dva bloka, sa pauzama za ručak i večeru. Radimo svaki dan do 21 sat. Nekome se možda ovakvi uslovi ne bi dopali, ali meni pasuju. Odmalena sam navikla da stalno nešto radim, svaki minut mi je organizovan i iskorišćen. Rediteljka mi sevrlo dopada jer ima sjajne ideje i dopušta da se svako izrazi. Kolege pevači su iz Koreje, Slovenije, Poljske, sa Farskih ostrva, iz Brazila... Odlično se slažemo. Svi smo tu zbog iste stvari i ulažemo podjednak napor. U Beogradu mi je, naravno, uvek draže da radim, jer je to ipak moj narod, temperament koji poznajem.

Koliko je teško mladom umetniku da se izbori danas za mesto na sceni?

Rekla bih prvo onu frazu u koju još uvek verujem: da ne bi trebalo da bude teško ukoliko se veruje u sebe i voli to što se radi. Morada se bude strpljiv, uporan i spreman da se neprestano uči. Potpuna posvećenost pozivu, uz enormna odricanja – posebno važi za pevače! Dakle, prvo treba imati veliku želju i volju, uz, naravno, mnogo sreće. Umetniku se školovanje ne završavadiplomom i kada se (eventualno) zaposli u nekoj školi. Konstantan rad na sebi, nastupi, učenje jezika, disciplina, vežbanje duha i tela... to je najbitnije.

Šta savetujte kolegama koji su možda na raskrsnici da li da se upišuna Akademiju ili da krenu drugim putem?

Kada sam se upisivala na Akademiju, moja mama, stomatolog, nagovarala me je da se upišem na fakultet od koga ću živeti. Odgovorila sam da ne mogu da zamislim sebe u drugim vodama. Muzika je moj način življenja. Prvo kao pijanista, sada kao pevač. Nastavila sam po svome i dokazala da od toga mogu da živim. Osećam se privilegovano, jer ne može svako da se bavi ovim poslom. Mladima zato poručujem da slede snove, ali ako nemaju čelične živce i disciplinu, bolje da sve zaborave. Onda neka nađu nešto drugo kako bi igrali na sigurno.

----------------------------------------------

Dugačka lista nagrada

Mlada umetnica je do sada osvojila brojne nagrade. Između ostalih i dve prve nagrade na republičkim takmičenjima. Takođe i na međunarodnom takmičenju mladih muzičara „Petar Konjović” (2010), kao i glavno priznanje Instituta za pevanje iz Berlina na takmičenju „Bruna Špiler” u Herceg Novomprošle godine. Dobitnik je nagrade za najboljeg soprana Fonda Biserke Cvejić...