Прва главна улога у Немачкој

Јелена Банковић има 24 године и диплому Одсека за клавир Факултета музичке уметности у Београду, а на овој високообразовној установи тренутно је и на завршној години соло певања, у класи професорке Анете Илић. Добитница је специјалне награде из фонда „Анита Мезетова” која се додељује студенту са најбољим просеком на овом одсеку за 2010. Члан је камерног састава „Quintecho” који изводи аргентинску музику, а компоновала је музику и изводила композиције за серијал „Заборављени умови Србије” на Првом програму РТС-а.

Ових дана је у Немачкој, у градићу Нојцеле где припрема прву улогу, и то главну – Оливије, у опери „Пријатељи из Саламанке”. Премијера је заказана за јул када и 17 извођењапо бранденбуршкој регији, а пре тога, у мају, певаће у Гварнеријусу у Београду.

Како сте успели да уђете у тамошњи састав?

Аудицијом, у јануару, на коју су ме позвали после моје пријаве. Познавање немачког је био, наравно, услов. Осим певања задатих арија, редитељка Ребека Штанцел ми је задала неколико глумачких задатака. Добро сам се показала и следећи дан су ми рекли да сам добила главну женску ролу, улогу Оливије.

Колико се разликује искуство из Србије од овог које стичете сада у у Немачкој?

Примећујем да су Немци врло организовани, прецизни и тачни у свему што раде. Кашњење на пробе се не толерише, текст и улоге се морају знати. Пробе су у два блока, са паузама за ручак и вечеру. Радимо сваки дан до 21 сат. Некоме се можда овакви услови не би допали, али мени пасују. Одмалена сам навикла да стално нешто радим, сваки минут ми је организован и искоришћен. Редитељка ми севрло допада јер има сјајне идеје и допушта да се свако изрази. Колеге певачи су из Кореје, Словеније, Пољске, са Фарских острва, из Бразила... Одлично се слажемо. Сви смо ту због исте ствари и улажемо подједнак напор. У Београду ми је, наравно, увек драже да радим, јер је то ипак мој народ, темперамент који познајем.

Колико је тешко младом уметнику да се избори данас за место на сцени?

Рекла бих прво ону фразу у коју још увек верујем: да не би требало да буде тешко уколико се верује у себе и воли то што се ради. Морада се буде стрпљив, упоран и спреман да се непрестано учи. Потпуна посвећеност позиву, уз енормна одрицања – посебно важи за певаче! Дакле, прво треба имати велику жељу и вољу, уз, наравно, много среће. Уметнику се школовање не завршавадипломом и када се (евентуално) запосли у некој школи. Константан рад на себи, наступи, учење језика, дисциплина, вежбање духа и тела... то је најбитније.

Шта саветујте колегама који су можда на раскрсници да ли да се упишуна Академију или да крену другим путем?

Када сам се уписивала на Академију, моја мама, стоматолог, наговарала ме је да се упишем на факултет од кога ћу живети. Одговорила сам да не могу да замислим себе у другим водама. Музика је мој начин живљења. Прво као пијаниста, сада као певач. Наставила сам по своме и доказала да од тога могу да живим. Осећам се привилеговано, јер не може свако да се бави овим послом. Младима зато поручујем да следе снове, али ако немају челичне живце и дисциплину, боље да све забораве. Онда нека нађу нешто друго како би играли на сигурно.

----------------------------------------------

Дугачка листа награда

Млада уметница је до сада освојила бројне награде. Између осталих и две прве награде на републичким такмичењима. Такође и на међународном такмичењу младих музичара „Петар Коњовић” (2010), као и главно признање Института за певање из Берлина на такмичењу „Бруна Шпилер” у Херцег Новомпрошле године. Добитник је награде за најбољег сопрана Фонда Бисерке Цвејић...