Da li je u Vinči izbegnut nuklearni akcident

Da li su Beograđani (i žitelji nekolikih naselja niz Dunav) nedavno izbegli nuklearni udes, a da to nisu ni znali?

Krajem februara u Institutu „Vinča”, posle poplave (izlilo se 300-400 litara vode) podruma u kojem je bio uskladišten uranijumski „žuti kolač”, izmereno je (ne)povećano zračenje. („Žuti kolač” je samleveni uranijum pripremljen za obogaćivanje i dalje korišćenje u nuklearnom reaktoru.)

Prema jednom merenju jeste, prema dugom nije.

Naime, nezvanični rezultati provere vode iz podzemnog skladišta su oprečni: u izveštaju NOS-a (Nuklearni objekti Srbije) nije zabeleženo, a u saopštenju Laboratorije za zaštitu od zračenja piše da je 1.000 puta veće od onog u pijaćoj vodi!

Zaplet dostojan Agate Kristi i to baš u vreme vanredne situacije u Srbiji.

Zavladala je pometnja, ponajviše su se uznemirile trudnice. Pojedine saradnice su prestale da dolaze na posao.

Na zahtev zaposlenih u Laboratoriji za materijale, pod čijim krovom se odigrao nemili događaj, sazvan je sastanak, na koji je pozvan generalni direktor dr Jovan Nedeljković, s namerom da se razmrsi zapetljano klupko. Nizale su se svakovrsne opaske, zamerke i pitanja, od kojih izdvajamo – da li se desila ekološka katastrofa?

Kao što je uobičajeno u sličnim prilikama, na videlo su isplivale brojne organizacione slabosti koje, nećete poverovati, sežu gotovo četiri decenije u prošlost. Usvojeni su zaključci za koje nikome nije na pamet palo da budu obelodanjeni.

Javnost je, dakle, ostala uskraćena.

Tek 13. marta, dve sedmice i koji dan docnije, zasedao je Upravni odbor Instituta za nuklearne nauke „Vinča” i naložio generalnom direktoru da u roku od dva meseca ispuni sve predložene mere zaštite i da pripremi plan za uklanjanje izvora jonizujućeg zračenja, nuklearnog materijala i radioaktivnog otpada. I da najkasnije za 48 sati izvesti nadležne u kakvom je stanju zgrada 14 u kojoj je nuklearni materijal bio smešten.

Na tom spisku bila su ministarstva prosvete i nauke, životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, zdravlja, unutrašnjih poslova, odbrane i Agencija za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost.

U međuvremenu su u „Vinči” boravili stručnjaci Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (IAEA) iz Beča.

Odakle potiče „žuti kolač”? U najkraćem, preostao je od pre četrdesetak godina kada je započet tzv. drugi nuklearni program da bi se ovladalo korišćenjem nuklearne energije u socijalističkoj Jugoslaviji.

Za dalje praćenje zamršene priče morali bismo da prizovemo u sećanje čuveni film Akira Kurosave „Rašomon”. Zašto? Zato što se roje brojne pitalice na koje valja jasno i glasno odgovoriti:

• Zašto „žuti kolač” nije ranije odložen na bezbedno mesto kakvo, inače, postoji u NOS-u?
• Iz kojih razloga (i pobuda) NOS nije ništa preduzeo u protekle dve i po godine otkako je osnovan?
• Zbog čega NOS nema nijednu odgovarajuću dozvolu (licenca) za rad s radioaktivnim materijalom?
• Ko je, u stvari, rukovodio izmeštanjem nuklearnog goriva iz „Vinče” u Rusiju, ako se NOS u glasilima hvalio da je to on izveo?
• Koliko je novca utrošeno u te svrhe (prvi i drugi „nuklearni transport”), da sada – prema izjavama iz „Vinče” – nema čime da se plati zbrinjavanje pomenutog radioaktivnog materijala?
• Da li je prekršen ijedan važeći zakon?
• Ko sme građanima Srbije da uskrati pravo na blagovremeno i pouzdano obaveštavanje, pogotovo u ovakvim (ne)prilikama?
• Šta bi se dogodilo da je, kojim slučajem, načinjena greška s kudikamo ozbiljnijim posledicama?

I da se ovde zaustavimo, nadajući da ćemo uskoro saznati sve pojedinosti.

Prisetimo se, na samom, kraju da je da su 1986. najviši partijski i državni zvaničnici Sovjetskog Saveza u početku pokušali da prikriju razmere razaranja i stradanja u Černobilju i da se, u izvesnoj meri, slično ponovilo lane u Fukušimi (Japan).