Fluidna i strasna „Karmen”

Narodno pozorište u Beogradu je ovog vikenda predstavilo novu postavku Bizeove opere „Karmen”. Jedno od najpopularnijih ostvarenja operskog repertoara uzburkalo je javnost još i pre same premijere, koja je ovom prilikom serijalizovana: objavljeno je da će publici biti predstavljene tri ravnopravne premijere, neka vrsta „Karmen” 1, 2, 3. Treba reći da su različite pevačke postave, odnosno takozvane pevačke alternacije, uobičajena praksa u svim svetskim operskim kućama i da one samo obogaćuju slušalačko iskustvo, ali pribegavanje ovakvoj vrsti isforsirane egalitizacije treba, ipak, izbegavati, jer se time i publika, bespotrebno, polarizuje pre same predstave. Prvo izvođenje, po redosledu, a samim time i po ustaljenoj važnosti, desilo se u subotu 24. marta, a ansamblom je rukovodio Srboljub Dinić, dirigent koji je od 2007. godine umetnički direktor Bernske opere. Uticaj ovog odličnog umetnika bio je uočljiv od prvih taktova uvertire, jer je orkestar svirao samouvereno, spremno i poletno, u funkciji operskog zapleta, noseći ritam i finu protočnost predstave na „svojim plećima”.

Režija nove postavke „Karmen” poverena je Nebojši Bradiću, koji je odlučio da radnju iz 19.veka izmesti u doba Španskog građanskog rata. Ovakva odluka, iako pomalo zbunjujuća, jer vojnici podsećaju na trupe generala Franka, a da istovremeno neka vrsta političkog čitanja nije dalje razrađivana u operi, nije nova. Naime, 2010. godine, Metropoliten opera je predstavila novu postavku „Karmen” reditelja Ričarda Era, koja se takođe dešava u 20. veku, doduše u poslednjim godinama pred početak građanskog rata. Strukturne sličnosti između beogradske i njujorške „Karmen” se takođe vide i u upotrebi baletskih numera: na sudbinskom motivu uvertire kada muškarac i žena igraju svoj ples strasti i smrti, u velikoj sceni u krčmi u drugom činu koja započinje flamenko plesom i drugde. Ove baletske interpolacije, su danas česte na operskim pozornicama i posledica su prodora pogleda „kamere” u opersku režiju, jer velike svetske kuće sve češće teže postavkama koje treba da budu atraktivne na velikom platnu.

Ovakav rukopis je bio uočljiv i u Beogradu, u kome su ovu fluidnu „Karmen”, u subotu, predvodili pevači Dragana del Monako i Hon Li. Del Monako je pokazala iskustvo u tumačenju glavne uloge, a tamna boja njenog mecosoprana je pogodovala dočaravanju ove operske femme fatale. Njena karakterizacija lika oslanjala se na „indiferentnu” Karmen, kojoj je najveća svetinja sloboda, a tek onda ljubav. Pevački gledano Del Monako je imala trenutke nesigurnosti i trenutke uzleta – posebno u drugom i četvrtom činu, dok je Hon Li kao don Hoze, kako je opera odmicala, pokazivao veću opuštenost, intonativnu sigurnost i lepotu tona. Na samom kraju, njegova harizmatična pojava i sugestivni pevački izraz su odneli prevagu, te su gledaoci videli ne samo tragediju jedne žene, već i tragičnu transformaciju njenog ubice.

Unedelju, na „Karmen 2”, Aleksandra Angelov pokazala nešto drugačiji glavni lik (njen Don Hoze je bio Janko Sinadinović) – vokalno samouveren, dobre dikcije manje taman, ali zato ispunjen strašću i energičnošću. Za slušaoca je u svakom slučaju dobit da čuje dve različite Karmen i da sam donese sud koja karakterizacija ovog lika je bliža njegovim shvatanjima. Dragoljub Bajić je bio siguran kao Zuniga, a takođe treba istaći Fraskitu i Mercedes koje su tumačile Ivanka Raković Krstonošić i Iva Profaca. U ulozi Mikaele na premijeri u subotu je nastupila Suzana Šuvaković Savić, koja je lik obojila i određenim dramskim nabojem, dok je Sofija Pižurica u nedelju donela lirsko tumačenje ovog lika koje je privlačilo pažnju. U ulozi Eskamilja, videli smo pevače iz dve različite generacije iskusnog Miodraga D. Jovanovića i sve boljeg, scenski i vokalno sve samouverenijeg Nebojšu Babića. Na kraju, treba pohvaliti izuzetan angažman horskog ansambla Narodnog pozorišta, jer hor u „Karmen” ima izuzetno veliku i važnu ulogu. Ženski hor je učestvovao u jednoj od najefektnijih scena – u tuči radnica u prvom činu, sa velikim entuzijazmom i posvećenošću. Takođe, odlična je bila i scena komentarisanja događanja u koridi u četvrtom činu opere. Orkestar i hor, iz predstave u predstavu, pokazuju da su osnova i blago ansambla Narodnog pozorišta, što je veliko ohrabrenje za budućnost opere u nas.