Флуидна и страсна „Кармен”

Народно позориште у Београду је овог викенда представило нову поставку Бизеове опере „Кармен”. Једно од најпопуларнијих остварења оперског репертоара узбуркало је јавност још и пре саме премијере, која је овом приликом серијализована: објављено је да ће публици бити представљене три равноправне премијере, нека врста „Кармен” 1, 2, 3. Треба рећи да су различите певачке поставе, односно такозване певачке алтернације, уобичајена пракса у свим светским оперским кућама и да оне само обогаћују слушалачко искуство, али прибегавање оваквој врсти исфорсиране егалитизације треба, ипак, избегавати, јер се тиме и публика, беспотребно, поларизује пре саме представе. Прво извођење, по редоследу, а самим тиме и по устаљеној важности, десило се у суботу 24. марта, а ансамблом је руководио Србољуб Динић, диригент који је од 2007. године уметнички директор Бернске опере. Утицај овог одличног уметника био је уочљив од првих тактова увертире, јер је оркестар свирао самоуверено, спремно и полетно, у функцији оперског заплета, носећи ритам и фину проточност представе на „својим плећима”.

Режија нове поставке „Кармен” поверена је Небојши Брадићу, који је одлучио да радњу из 19.века измести у доба Шпанског грађанског рата. Оваква одлука, иако помало збуњујућа, јер војници подсећају на трупе генерала Франка, а да истовремено нека врста политичког читања није даље разрађивана у опери, није нова. Наиме, 2010. године, Метрополитен опера је представила нову поставку „Кармен” редитеља Ричарда Ера, која се такође дешава у 20. веку, додуше у последњим годинама пред почетак грађанског рата. Структурне сличности између београдске и њујоршке „Кармен” се такође виде и у употреби балетских нумера: на судбинском мотиву увертире када мушкарац и жена играју свој плес страсти и смрти, у великој сцени у крчми у другом чину која започиње фламенко плесом и другде. Ове балетске интерполације, су данас честе на оперским позорницама и последица су продора погледа „камере” у оперску режију, јер велике светске куће све чешће теже поставкама које треба да буду атрактивне на великом платну.

Овакав рукопис је био уочљив и у Београду, у коме су ову флуидну „Кармен”, у суботу, предводили певачи Драгана дел Монако и Хон Ли. Дел Монако је показала искуство у тумачењу главне улоге, а тамна боја њеног мецосопрана је погодовала дочаравању ове оперске femme fatale. Њена карактеризација лика ослањала се на „индиферентну” Кармен, којој је највећа светиња слобода, а тек онда љубав. Певачки гледано Дел Монако је имала тренутке несигурности и тренутке узлета – посебно у другом и четвртом чину, док је Хон Ли као дон Хозе, како је опера одмицала, показивао већу опуштеност, интонативну сигурност и лепоту тона. На самом крају, његова харизматична појава и сугестивни певачки израз су однели превагу, те су гледаоци видели не само трагедију једне жене, већ и трагичну трансформацију њеног убице.

Унедељу, на „Кармен 2”, Александра Ангелов показала нешто другачији главни лик (њен Дон Хозе је био Јанко Синадиновић) – вокално самоуверен, добре дикције мање таман, али зато испуњен страшћу и енергичношћу. За слушаоца је у сваком случају добит да чује две различите Кармен и да сам донесе суд која карактеризација овог лика је ближа његовим схватањима. Драгољуб Бајић је био сигуран као Зунига, а такође треба истаћи Фраскиту и Мерцедес које су тумачиле Иванка Раковић Крстоношић и Ива Профаца. У улози Микаеле на премијери у суботу је наступила Сузана Шуваковић Савић, која је лик обојила и одређеним драмским набојем, док је Софија Пижурица у недељу донела лирско тумачење овог лика које је привлачило пажњу. У улози Ескамиља, видели смо певаче из две различите генерације искусног Миодрага Д. Јовановића и све бољег, сценски и вокално све самоуверенијег Небојшу Бабића. На крају, треба похвалити изузетан ангажман хорског ансамбла Народног позоришта, јер хор у „Кармен” има изузетно велику и важну улогу. Женски хор је учествовао у једној од најефектнијих сцена – у тучи радница у првом чину, са великим ентузијазмом и посвећеношћу. Такође, одлична је била и сцена коментарисања догађања у кориди у четвртом чину опере. Оркестар и хор, из представе у представу, показују да су основа и благо ансамбла Народног позоришта, што је велико охрабрење за будућност опере у нас.