Učenje kreativnosti?

Istraživanja kulturnih potreba mladih svakako su dobar povod da se pokrene šira rasprava o ovoj temi. Slažem se sa stavom da podaci ukazuju na važne slabosti i propuste našeg obrazovnog sistema, ali sasvim sam sigurna da se oblikovanje sistema vrednosti u jednom društvu ne može smatrati isključivo obavezom školstva. Sve mi se sumnjivijom čini teza po kojoj je osavremenjavanje školskog programa odgovor na sve. Pred srpsko školstvo postavljaju se herkulovski zadaci. Trebalo bi da ono posreduje uvek aktuelna znanja i veštine neophodne za snalaženje u svetu modernih tehnologija, da razvija slobodnu, kreativnu ličnost, da rešava problem vršnjačkog nasilja, da nudi svestrane i efikasne vaspitne modele, te, naravno trebalo bi da sve to realizuje bez obzira na ekonomski status društva i na sredstva koja se za njega izdvajaju, bez obzira na poziciju koju obrazovanje, kultura i nauka imaju u vrednosnom sistemu zajednice.

Možda još važnije jeste pitanje može li se kreativnost naučiti. Takođe, nisam sigurna ni da je kreativnost suštinski uslovljena uzrastom i da bi, tako gledano, mladi ljudi morali biti kreativni po svojoj prirodi. Ipak, sigurna sam da se kreativnost može podsticati, a naročito da se može ceniti znatno više no što je kod nas slučaj. Sem toga, mladi, hteli mi to ili ne, čine, pre svega, ono što vide, a ne ono što im se kaže da bi trebalo činiti. Recimo, ukoliko su školi nedostupna materijalna sredstva da bar u minimalnoj meri organizuje i kulturni život svojih učenika, onda škola nema čime da deluje.

Ako se na nivou celog društva visoka kultura i kreativnost sve više tretiraju kao roba koju zbog neprivlačnosti treba što bolje marketinški posredovati, onda zastrašujući rezultati ove ankete ne mogu predstavljati iznenađenje. Ako je sve tržište i tržište sve reguliše, veliko je pitanje kolika je šansa visoke kulture koja od svog konzumenta traži napor, traži učenje jezika, razvijanje senzibiliteta. Najzad, zašto bi mladi ljudi poverovali da je dobro biti kreativan, razvijati i negovati kulturne potrebe, ako to ne donosi ni socijalnu ni materijalnu promociju? Nije teško videti koji je status kulture u srpskom društvu. Trenutno, u predizbornoj kampanji ona se prilično nisko kotira. Da je odista „lepše s kulturom”, ne bi savetnici za marketing podsticali političare da se ponašaju „spontano” govore „bre” i „ej”, vređaju svoje oponente. Da je kultura dobra i da je kreativnost odista predmet poštovanja, cela Srbija bi znala da je u januaru umro Borivoje Marinković, jedan od najznačajnijih istoričara srpske književnosti i izučavaoca srpske kulture s kraja 20. veka. Čini mi se da je osnovni problem to što kultura spada u one poželjne priče, koje malo ko od onih koji imaju moć ozbiljno shvata.

Ne verujem ni da je reč o isključivo materijalnim faktorima ili o nekakvom opštem nazatku koji današnje mlade ljude čini manje kreativnim i, uopšte, manje „kulturnim”, od nekih starijih generacija. Pa ni to da je očita nezainteresovanost mladih za kulturnu participaciju prevashodno posledica nedovoljne atraktivnosti ustanova kulture ili njihovog lošeg marketinga. Ustanove kulture se svakako moraju prilagođavati teškim vremenima, i one to čine. Nažalost, to često znači redukciju programa, zatvaranje muzeja, tavorenje pozorišta, letargiju kulturnih centara i ljudi u njima.

Jedno je sigurno, u snižavanju rejtinga kulture i kreativnosti ima krivice masovnih medija. Ako ništa drugo, dovoljno je razmisliti o uticaju koji bi, na primer, mogla imati televizija na razvijanje kulturnih potreba i podsticanje interesovanja mladih ljudi. Ona to, nažalost, koristi u minimalnoj meri.

Najzad, kultura mladih, a i njihova kreativnost uvek je u izvesnoj meri i subverzija, ali ne subverzija naučena i naručena već istinski otpor. A pobuna i zalaganje za vlastitu ljudsku celovitost samo delimično se uče u školi.

Profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu