Учење креативности?

Истрaживaњa културних пoтрeбa млaдих свакако су добар повод да се покрене шира расправа о овој теми. Слажем се са ставом да пoдaци указују на важне слабости и пропусте нашег oбрaзoвнoг систeма, али сасвим сам сигурна да се обликовање систeмa врeднoсти у једном друштву не може сматрати искључиво обавезом школства. Све ми се сумњивијом чини теза по којој је осавремењавање школског програма одговор на све. Пред српско школство постављају се херкуловски задаци. Требало би да оно посредује увек актуелна знања и вештине неопходне за сналажење у свету модерних технологија, да развија слободну, креативну личност, да решава проблем вршњачког насиља, да нуди свестране и ефикасне васпитне моделе, те, наравно требало би да све то реализује без обзира на економски статус друштва и на средства која се за њега издвајају, без обзира на позицију коју образовање, култура и наука имају у вредносном систему заједнице.

Можда још важније јесте питање може ли се креативност научити. Такође, нисам сигурна ни да је креативност суштински условљена узрастом и да би, тако гледано, млади људи морали бити креативни по својој природи. Ипак, сигурна сам да се креативност може подстицати, а нарочито да се може ценити знатно више но што је код нас случај. Сем тога, млади, хтели ми то или не, чине, пре свега, оно што виде, а не оно што им се каже да би требало чинити. Рецимо, уколико су школи недоступна материјална средства да бар у минималној мери организује и културни живот својих ученика, онда школа нема чиме да делује.

Ако се на нивоу целог друштва висока култура и креативност све више третирају као роба коју због непривлачности треба што боље маркетиншки посредовати, онда застрашујући резултати ове анкете не могу представљати изненађење. Ако је све тржиште и тржиште све регулише, велико је питање колика је шанса високе културе која од свог конзумента тражи напор, тражи учење језика, развијање сензибилитета. Најзад, зашто би млади људи поверовали да је добро бити креативан, развијати и неговати културне потребе, ако то не доноси ни социјалну ни материјалну промоцију? Није тешко видети који је статус културе у српском друштву. Тренутно, у предизборној кампањи она се прилично ниско котира. Да је одиста „лепше с културом”, не би саветници за маркетинг подстицали политичаре да се понашају „спонтано” говоре „бре” и „еј”, вређају своје опоненте. Да је култура добра и да је креативност одиста предмет поштовања, цела Србија би знала да је у јануару умро Боривоје Маринковић, један од најзначајнијих историчара српске књижевности и изучаваоца српске културе с краја 20. века. Чини ми се да је основни проблем то што култура спада у оне пожељне приче, које мало ко од оних који имају моћ озбиљно схвата.

Не верујем ни да је реч о искључиво материјалним факторима или о некаквом општем назатку који данашње младе људе чини мање креативним и, уопште, мање „културним”, од неких старијих генерација. Па ни то да је очита незаинтересованост младих зa културну пaртиципaциjу превасходно последица недовољне атрактивности установа културе или њиховог лошег маркетинга. Установе културе се свакако морају прилагођавати тешким временима, и оне то чине. Нажалост, то често значи редукцију програма, затварање музеја, таворење позоришта, летаргију културних центара и људи у њима.

Једно је сигурно, у снижавању рејтинга културе и креативности има кривице масовних медија. Ако ништа друго, довољно је размислити о утицају који би, на пример, могла имати телевизија на развијање културних потреба и подстицање интересовања младих људи. Она то, нажалост, користи у минималној мери.

Најзад, култура младих, а и њихова креативност увек је у извесној мери и субверзија, али не субверзија научена и наручена већ истински отпор. А побуна и залагање за властиту људску целовитост само делимично се уче у школи.

Професорка Филозофског факултета у Новом Саду