Gras uzbunio Evropu

Šezdeset i sedam politički motivisanih stihova nemačkog nobelovca Gintera Grasa tema su broj jedan komentara u medijima i polemika u javnosti. Pesmom u prozi „Šta se mora reći” – objavljenoj u nemačkom „Zidojče cajtungu”, a prenesenoj u „Njujork tajmsu” i u italijanskoj „Republici” – dobitnik Nobelove nagrade za književnost oštro je kritikovao Izrael zbog napetosti sa Iranom zbog nuklearnog programa, ali i „hipokriziju Zapada” u vezi sa pretpostavljenim nuklearnim programom jevrejske države.

„Jedna zemlja pokušava (atomskim) udarom da izbriše drugu državu i ljude zbog nedokazane sumnje da konstruiše atomsku bombu”, napisao je Gras. Nije poštedeo ni rodnu Nemačku, optuživši je da naoružava Izrael ne bi li se iskupila za genocid nad evropskim Jevrejima pred izbijanje Drugog svetskog rata i tokom njega: „Posle svih zločina, Nemačka postaje liferant (oruđa) zločina i nameće nama (Nemcima) novi, neizbrisivi žig”.

Naglasak u raspravama stavlja se na temu gde su granice pacifizma. Postavlja se pitanje, takođe, gde počinje antisemitizam, ako je o kritici vojnopolitičke orijentacije i prakse Izraela reč.

Dok zvanični Izrael i Jevrejske zajednice širom sveta optužuju pisca za antisemitizam, plejada istaknutih političara i komentatora zapadnih zemalja prebacila je Grasu da negativno utiče prema stavu svetske zajednice da se Iran mora onesposobiti da proizvede atomsku bombu. U raspravama, štaviše, indirektno se relativiše sloboda izražavanja, pita se gde su moralno prihvatljive granice slobode umetničkog izražavanja.

Nedeljnik „Špigl” analizirao je tekst pesme i došao do zaključka da nijedna od Grasovih teza nije pogrešna. „Kao što je Gras pomenuo, u SAD i u Izraelu sprovedene su takozvane taktičke simulacije vazdušnih napada na Iran, o čemu je početkom marta izvestio ’Njujork tajms’”.

Izveštaj „Špigla” dopunila je štampa u Izraelu minulog utorka, izveštavajući o taktičkoj simulaciji napada izraelske armije na Iran. Armija je preko „pouzdanih izvora” potvrdila taktički eksperiment i umirila javnost prognozom da bi gubici izraelske vojske, u slučaju napada na Iran, iznosili manje od tri stotine vojnika.

„Špigl” dodaje da strateške analize na koje se evropski mediji pozivaju, takođe, potvrđuju ispravnost Grasove opomene da „jedna zemlja pokušava (atomskim) udarom da izbriše drugu državu i ljude, zbog nedokazane sumnje da konstruiše atomsku bombu”.

List ističe da nema konkretnih dokaza da Iran raspolaže atomskom bombom, ali je poznato da Izrael od šezdesetih godina prošlog veka raspolaže projektilima s nuklearnim bojevim glavama. Prognoze koje nedeljnik pominje su, istini na volju, u velikom raskoraku. Procene variraju od pedeset do pet stotina atomskih bombi – u svakom slučaju dovoljno da se izazove nuklearna katastrofa.

Šta je, dakle, izazvalo lavinu protesta, ako se izuzme praksa određenih krugova u Izraelu da se svaka kritika koja dolazi iz Nemačke proglasi – antisemitizmom?

Ginter Gras smatra se od sredine šezdesetih godina neuračunljivim kritičarom politike Zapada. Njegova popularnost i prihvatljivost njegove kritike, pre svega među mladim intelektualcima, odavno je trn u oku zvaničnog Berlina, ali i nekih zapadnih saveznika te zemlje. U Nemačkoj mu, primera radi, nije zaboravljeno da se javno usprotivio ponovnom ujedinjenju dve Nemačke.

U najnovijoj, kako se navodi, „Grasovoj aferi”, Nemcima smeta primedba da Nemačka naoružava Izrael najsavremenijim podmornicama, sposobnim da nose rakete sa atomskim glavama koje bi mogle da budu ispaljene na Iran.

U takvoj atmosferi, protivnici su osporili kredibilitet literate – prisetivši se njegove ratne prošlosti. U proleće 1945, Gras je bio vojnik SS trupa. Međutim, kredibilitet pape Benedikta Šesnaestog nikada nije osporavan, mada je kao mladić bio član Hitlerjugenda. Ni ratna prošlost nekadašnjeg predsednika države Kurta Kizingera nikome nije zasmetala, mada je bio visoki funkcioner NSDAP, a u ministarstvu spoljnih poslova Rajha – zamenik načelnika za radio-propagandu u inostranstvu.