Biramo knjige koje se brzo čitaju

Ja se trudim da svoje slobodno vreme koje nije u vezi sa učenjem i školu iskoristim za nešto što meni odgovara, čitanje knjiga, izlaske. Što se tiče čitanja, moja generacija najviše čita Agatu Kristi, Mašu Rebić, a do skoro je hit bio Hari Poter. Biramo knjige koje se brzo čitaju i spadaju u literaturu koja nije „teška”. Ako knjiga ima više od 300 strana, malo ko će je uzeti u ruke, pa izbor pada na knjige od 150 do 200 strana. Opredeljujemo se za ono što se lako čita i što nam je razumljivo, blisko po temama i napisano na jednostavan način. To ne znači da se opredeljujemo samo za takozvanu laku literaturu, jer dosta toga moramo da pročitamo iz lektire, pa i da hoćemo, nemamo vremena da čitamo knjige koje su obimne. U lektiri su kao obavezni svetski i domaći pisci koje moramo da pročitamo, na časovima srpskog analiziramo delo, tako da smo na taj način upoznati sa pravim vrednostima u književnosti.

Ja ne gledam mnogo televiziju, ali znam drugarice koje prate serije, pa i Sulejmana Veličanstvenog koji je trenutno aktuelan. Na televiziji ima malo serija koje se bave tinejdžerima, poput serije koje se nekada davala ,,Ljubav, navika, panika’’ i „Otvorena vrata”, pa nam Sulejman ostaje kao izbor, ali i bezbroj puta ponavljane serije na RTS-u.

Na časovima likovnog, muzičkog i sociologije profesori nam ukazuju na to šta su prave kulturne vrednosti. Ali nemamo mnogo vremena da se tome posvećujemo u slobodno vreme. Profesorka muzičkog organizuje odlazak u operu u Beograd, ali mali broj učenika ide da gleda. To nam je dosadno. Šabac ima pozorište, ali retko kada idemo na predstave. Mislim da mladi u Beogradu imaju više mogućnosti da bolje provedu slobodno vreme, jer ima više kulturnih sadržaja, pa su u mogućnosti da biraju gde da odu. U školi nam ponekad organizuju i odlazak u pozorišta u Novi Sad i Beograd. Ali, nama je to mnogo napornije nego ljudima u Beogradu i Novom Sadu. Izgubimo mnogo vremena, dođemo dva sata ranije, kasno se vraćamo. Pored toga, mnogi nemaju para da plate i karte i autobus.

Ja sviram klavir, volim i klasičnu muziku, sa kojom sam od malih nogu. Moji roditelji su mi preneli i ljubav prema ju rok muzici, starim hitovima koje i naša generacija voli. Ali slušam i drugu vrstu muzike. Šabac je domaćin džez festivala i uvek pratim te koncerte, jer volim džez. Primetila sam da ima dosta mladih na tim koncertima. Kada moje društvo slavi punoletstvo pevamo pesme Miroslava Ilića, Silvane Armenulić... Izlazim i u kafiće gde se sluša muzika koja meni odgovara. Znam i da moje društvo izbegava splav, gde se slušaju narodnjaci, ali i tamo se ponekad ide.

Ja ne gledam mnogo televiziju, ali mislim da bi mediji mogli da utiču na formiranje nekog ukusa kod mladih, jer su u tome moćni. Pa ako se stalno vrti loša muzika onda nam ostaje samo takav izbor.

Ne idem u bioskop, ali gledam filmove preko interneta. Možemo da gledamo i koncerte uživo, ali ako nismo na licu mesta nema i te energije koja je prisutna na mestu događaja, doživljaj je sasvim drugačiji. Mladi su često prisutni na društvenim mrežama. Ja nemam profil na Fejsbuku. Imaju ga moji roditelji i moja sestra, ali sam jedina u kući koja nema profil. Tu se razlikujem od mog društva. Često se posvađaju oko toga, zašto jedni drugima nisu nešto lajkovali, pa mi nekad to bude smešno. Jednom sam bila kod drugarice koja je sve vreme dok sam bila kod nje ćaskala sa nekima na fejsu. Ako tako nastavimo, uskoro će to postati preovlađujući oblik komunikacije među ljudima.

*Učenica četvrtog razreda gimnazije u Šapcu

(Zabeležila: M. E.)