Tiha agrarna revolucija

Nedavno sam vodio seminar u Briselu i nekako smo došli do rasprave o  greškama naučne zajednice. Javio se ugledni profesor s prestižnog agronomskogNjukasl univerziteta i rekao da je on napravio jednu grešku u svojoj profesionalnoj karijeri. Elem, unajmila ga je Vlada Velike Britanije 2002. godine da utvrdi da li im preti opasnost od uvoza luka kada deset novih zemalja članica uđe u EU. Gledao je statistiku koja je pokazivala prinose koji su bili više nego upola niži od onih u njegovoj zemlji i nekoliko puta manji odholandskih. Znajući da statistika često vara i da treba gledati najbolje proizvođače, a ne prosek, otišao je s timom u Poljsku. Video njihovu tehnologiju i zaključio da Britaniji ne preti nikakva opasnost o uvoza luka iz Poljske, jer sve i da rastu godišnje sa stopom prinosa od 20 odsto trebaće im mnogo godina da stignu njegovu zemlju, a još više Holandiju. Nije prošlo nekoliko godina i 80 odsto celokupne potrošnje luka je dolazilo iz Poljske. Kaže, prevideo je samo to da su Holanđani došli u Poljsku, bilo kupovinom zemlje ili plasmanom tehnologije,i da su za nekoliko godina postigli prinose kakve imaju u Holandiji.

Slično Poljskoj u Srbiji se poslednjih deset godina dešava tiha agrarna revolucija koja je učinila da za samo nešto više od dvadesetak godina od ukidanja zemljišnog maksimuma, od deset hektara, nemate maltene nijedno selu u Vojvodini koje nema nekoliko paora koji obrađuju preko 200 hektara, nekoliko desetina njih 50-100 hektara. Lično znam njih desetak koji obrađuju oko 1.000 hektara. Ne, oni nisu tajkuni, niti su do zemlje došli kroz privatizaciju kombinata. Oni su poljoprivrednici koji su shvatili kako tržište funkcioniše. Nisu čekali da im država rešava sve probleme. Prihvatili su rizik ulaska u kreditno zaduženje i sve pare koje su imali ili zaradili ulagali su u zemlju, bilo da je rentiraju ili kupuju. Oni nemaju statističke, već prinose koji su blizu prosečnih dostignuća u EU.

Tri bitne stvari su najznačajnije uticale da se ova revolucija dešava. Prvo, otvaranje granica i omogućavanje pristupa stranim inputima, tehnologijama i mehanizaciji. Do pre deset godina sejano je samo naše seme suncokreta, šećerne repe i kukuruza. Danas su preko pola tržišta kukuruza strani hibridi, dok domaće seme povrća, šećerne repe, suncokreta možete pronaći samo još u ogledima, jer svi seju strano seme – daje veće prinose i kvalitet. Slično je i s drugim kulturama, inputima, mehanizacijom i opremom.

Druga stvar koja je učinila da loše obrađeno zemljište iz devedesetih danas izgleda drugačije – jeste privatizacija kombinata i puštanje na tržište državnog zemljišta. Neefikasne kombinate (čast nekolicini izuzetaka) mahom su pokupovale velike firme čije vlasnike možete da ne volite, ali ne može da kažete da ne znaju da organizuju obradu zemlje i ostvaruju prinose i produktivnost na nivou kolega (po veličini i kapitalu) u EU. Državnu zemlju koja se od 2006. godine našla na licitaciji mahom danas obrađuju veliki paori.

Treća važna stvar je razvoj tržišta kredita. Srećom, naša država nije pravila greške i kreirala jednu agrarnu banku, kao što su pravile zemlje u regionu i time uništile tržište kredita, nego je omogućila konkurenciju i razvijala tržište koje je omogućilo da 90.000poljoprivrednika ima danas kreditnu istoriju. Tako su pored gradonačelnika Novog Bečeja Miše Vrebalova koji je organizovao kupovinu 1.700 hektara i paora, koji su je kupili, zemlju od BD Agro, isto zaslužni za tu transakciju i Prokredit banka koja je pozajmila 4,5 miliona evra i Kredi Agrikol banka s pozajmicom od miliona evra.

Ako već ova revolucija postoji kako onda mi to ne vidimo u zvaničnim prinosima?

Dva su osnovna razloga. Prvi, što nas tek čeka sređivanje agrarne statistike pa ćemo i mi kada pređemo na merenje površina kroz stvarne obrađene površine (UAA – utilized agruculture area) do kojih se dolazi ortofoto snimcima shvatiti da mi u stvari i nemamo toliko poljoprivrednog zemljišta koliki tvrdimo da imamo (susedi Hrvati su statistički izgubili gotovo pola poljoprivrednog zemljišta), pa ćemo onda morati i da menjamo statistiku prinosa.

Drugi razlog je što sve ovo gore navedeno ne važi za Centralnu Srbiju, gde, iz milion razloga, ova revolucija ne postoji. Znači, ako Srbija ima desetodsto populacije koja se bavi poljoprivredom od čega su njih tri, četiri odsto sa prinosima i veličinom kao kolege u EU i šest, sedam odsto njih koji su po prinosima daleko ispod, onda je lako razumeti zašto EU ima veće prinose – kod njih se ovih šest, sedam odsto odavno bavi nečim drugim.

Goran Živkov