Тиха аграрна револуција

Недавно сам водио семинар у Бриселу и некако смо дошли до расправе о  грешкама научне заједнице. Јавио се угледни професор с престижног агрономскогЊукасл универзитета и рекао да је он направио једну грешку у својој професионалној каријери. Елем, унајмила га је Влада Велике Британије 2002. године да утврди да ли им прети опасност од увоза лука када десет нових земаља чланица уђе у ЕУ. Гледао је статистику која је показивала приносе који су били више него упола нижи од оних у његовој земљи и неколико пута мањи одхоландских. Знајући да статистика често вара и да треба гледати најбоље произвођаче, а не просек, отишао је с тимом у Пољску. Видео њихову технологију и закључио да Британији не прети никаква опасност о увоза лука из Пољске, јер све и да расту годишње са стопом приноса од 20 одсто требаће им много година да стигну његову земљу, а још више Холандију. Није прошло неколико година и 80 одсто целокупне потрошње лука је долазило из Пољске. Каже, превидео је само то да су Холанђани дошли у Пољску, било куповином земље или пласманом технологије,и да су за неколико година постигли приносе какве имају у Холандији.

Слично Пољској у Србији се последњих десет година дешава тиха аграрна револуција која је учинила да за само нешто више од двадесетак година од укидања земљишног максимума, од десет хектара, немате малтене ниједно селу у Војводини које нема неколико паора који обрађују преко 200 хектара, неколико десетина њих 50-100 хектара. Лично знам њих десетак који обрађују око 1.000 хектара. Не, они нису тајкуни, нити су до земље дошли кроз приватизацију комбината. Они су пољопривредници који су схватили како тржиште функционише. Нису чекали да им држава решава све проблеме. Прихватили су ризик уласка у кредитно задужење и све паре које су имали или зарадили улагали су у земљу, било да је рентирају или купују. Они немају статистичке, већ приносе који су близу просечних достигнућа у ЕУ.

Три битне ствари су најзначајније утицале да се ова револуција дешава. Прво, отварање граница и омогућавање приступа страним инпутима, технологијама и механизацији. До пре десет година сејано је само наше семе сунцокрета, шећерне репе и кукуруза. Данас су преко пола тржишта кукуруза страни хибриди, док домаће семе поврћа, шећерне репе, сунцокрета можете пронаћи само још у огледима, јер сви сеју страно семе – даје веће приносе и квалитет. Слично је и с другим културама, инпутима, механизацијом и опремом.

Друга ствар која је учинила да лоше обрађено земљиште из деведесетих данас изгледа другачије – јесте приватизација комбината и пуштање на тржиште државног земљишта. Неефикасне комбинате (част неколицини изузетака) махом су покуповале велике фирме чије власнике можете да не волите, али не може да кажете да не знају да организују обраду земље и остварују приносе и продуктивност на нивоу колега (по величини и капиталу) у ЕУ. Државну земљу која се од 2006. године нашла на лицитацији махом данас обрађују велики паори.

Трећа важна ствар је развој тржишта кредита. Срећом, наша држава није правила грешке и креирала једну аграрну банку, као што су правиле земље у региону и тиме уништиле тржиште кредита, него је омогућила конкуренцију и развијала тржиште које је омогућило да 90.000пољопривредника има данас кредитну историју. Тако су поред градоначелника Новог Бечеја Мише Вребалова који је организовао куповину 1.700 хектара и паора, који су је купили, земљу од БД Агро, исто заслужни за ту трансакцију и Прокредит банка која је позајмила 4,5 милиона евра и Креди Агрикол банка с позајмицом од милиона евра.

Ако већ ова револуција постоји како онда ми то не видимо у званичним приносима?

Два су основна разлога. Први, што нас тек чека сређивање аграрне статистике па ћемо и ми када пређемо на мерење површина кроз стварне обрађене површине (УАА – utilized agruculture area) до којих се долази ортофото снимцима схватити да ми у ствари и немамо толико пољопривредног земљишта колики тврдимо да имамо (суседи Хрвати су статистички изгубили готово пола пољопривредног земљишта), па ћемо онда морати и да мењамо статистику приноса.

Други разлог је што све ово горе наведено не важи за Централну Србију, где, из милион разлога, ова револуција не постоји. Значи, ако Србија има десетодсто популације која се бави пољопривредом од чега су њих три, четири одсто са приносима и величином као колеге у ЕУ и шест, седам одсто њих који су по приносима далеко испод, онда је лако разумети зашто ЕУ има веће приносе – код њих се ових шест, седам одсто одавно бави нечим другим.

Горан Живков