Ko plaća porez na imovinu

Porez na imovinu ne plaća se samo na pravo svojine već i na pravo plodouživanja, pravo upotrebe i pravo stanovanja, pravo zakupa stana ili stambene zgrade u skladu sa Zakonom o stanovanju za period duži od jedne godine ili na neodređeno vreme, kao i na pravo korišćenja gradskog građevinskog zemljišta, odnosno javnog građevinskog zemljišta u državnoj svojini površine veće od 10 ari.

U slučaju da postoji neko od ovih prava, na koja se plaća porez, onda vlasnik ne plaća porez na pravo svojine. Ovo je važno da se naglasi zato što se pogrešno smatra da se porez na imovinu plaća samo na pravo svojine, pa se iz toga izvlači takođe nepravilan zaključak da se plaćanjem poreza stiče pravo svojine, na primer, kod pripajanja zajedničkih prostorija stanu. S druge strane, zakupac ili zaštićeni podstanar koji plaća porez na imovinu, ili plodouživalac, ili nosilac prava stanovanja često smatraju da bi vlasnik trebalo da im nadoknadi plaćeni porez na imovinu.

Na jednoj nepokretnosti više lica može istovremeno da ima različita prava: na primer kada vlasnik ustanovi pravo plodouživanja za treće lice koje nepokretnost i faktički koristi, ili kod dodele stana u zakup na neodređeno vreme, ili u slučaju stanarskog prava na stanu u svojini fizičkih lica. Suština ovog poreza je da, u slučaju kada na istoj nepokretnosti ima više apsolutnih prava, porez plaća imalac onog prava koje podrazumeva državinu nepokretnosti (odnosno stvarno korišćenje). Po prestanku ovih drugih prava, sopstvenik nepokretnosti je dužan da nastavi dalje plaćanje poreza i da podnese prijavu nadležnom poreskom organu uz prilaganje overenog ugovora o kupoprodaji, odnosno prenošenju prava korišćenja, ili dokaza o prestanku drugih prava na toj nepokretnosti.