Najsjajnija "vasionska lomača"

Odblesak bez premca najsjajnije znane "vasionske lomače", rasprsnuće supernove (SN 2006gy) u sazvežđu Persej, stigao je najvećom brzinom (300.000 kilometara u sekundi) do Zemlje tek posle 240 miliona svetlosnih godina. Upoređujući snimke koje su načinile tri vrste teleskopa, naučnici su ga prvi put uočili 18. septembra 2006.

Ne mareći za preterivanja, smrt džinovske zvezde – 150 do 200 puta masivnije od Sunca – opisali su najkitnjastijim rečima, verujući da sličan "nebeski vatromet" nije do sada zabeležen. U poređenju sa ostalim "vatrenim loptama" istog roda, najnovije rastakanje ih je stotinama puta nadmašilo u količini izlivene energije! (Anaksagora je pre dva i po hiljadugodišta pretpostavio da je Sunce "gvozdena lopta u crvenom usijanju, ne mnogo veća od Grčke".)

Ustoličena je nova "kraljica svetlosti" koja je zadivljujuće jako i zaprepašćujuće dugo sijala.

Ni jedno, ni drugo nije još zadovoljavajuće rastumačeno: isprva se poverovalo da je skončao "beli patuljak" (zvezda koja je helijum pretopila u ugljenik i smanjila se na veličinu Zemlje), docnije je prevagnulo da se, najverovatnije, džinovska zvezda (i čudovišno teška i veoma velika) u samu sebe urušila.

Pouzdano se ne zna ni kolika je bila, ni kako se raspala. U naše svemirsko doba orijaške "nebeske kresnice" veoma su retke, pretpostavlja se da su odavno zgasle sagorevši svoje nuklearno gorivo. Čak je osvanulo objašnjenje da je, možda, u silovitom drobljenju stvoreno i nešto antimaterije.

Kosmički vremeplov

Ispostavlja se da smo svedoci zbivanja uobičajenog u pradavnim eonima, u veoma ranom kosmosu, kao da smo se čudesnim vremeplovom vratili desetak i više milijardi godina u prošlost.

Svejedno je ogromnim prostranstvima rasejala novo seme – teške hemijske elemente od kojih su načinjene planete, a sam život kakvog poznajemo. (Najpotcenjenije naučno otkriće 20. veka jeste da supernove predstavljaju osnovni izvor nastanka i obilja teških elemenata u kosmosu).

Na istovetan način su kosmos zasejale prve, mnogobrojne i krupne zvezde, koje su se pojavile, otprilike, milijardu godina posle "Velikog praska" (Big Bang) u kojem je sve što postoji – i prostor i vreme (prema Albertu Ajnštajnu: prostor-vreme) – začeto i započeto.

Izraz supernova tridesetih godina minulog veka skovao je neobičan astrofizičar Fric Cviki – rođen u Bugarskoj, a odgajan u Švajcarskoj – koji se u drugoj deceniji doselio u SAD. Opsednut svojim zdravljem i stasom, često je usred trpezarije Kalifornijskog instituta za tehnologiju ili drugom javnom mestu izvodio sklekove na jednoj ruci!

Danas astronomi podučavaju da su to zvezde u kojima je prestalo stapanje lakših hemijskih elemenata (vodonika) u teže (helijum), što se stručno zove – fuzija. U strahovitom razdiranju za nekoliko sedmica svojom svetlošću zasene celu galaksiju od stotinu milijardi zvezda. Kao nezamislivo snažna vodonična bomba. Koliko su ovakvi izlivi visokoenergetskih čestica opasni?

Strahuje se da bi sutra ili za hiljadu godina ovako skončala ogromna zvezda Eta Karine u Mlečnom putu, udaljena od nas 7.500 svetlosnih godina, a to je u kosmičkim razmerama – naše dvorište. Toliko bi zasijala da biste u ponoć pod vedrim nebom bez imalo naprezanja čitali ovaj napis. A šta će biti s nama i ostalim živim stvorovima? Prepustimo kosmolozima i astronomima da ih boli glava. Ako bi se to dogodilo na udaljenosti od 500 svetlosnih godina, ne bi ništa ostalo!

Svakih dvadeset godina po jedna zvezda u Mlečnom putu raznese sebe u paramparčad, i to se zna na osnovu učestalog opažanja ove pojave u galaksijama slične veličine i oblika. U vidljivom kosmosu broji se oko hiljadu milijardi "zvezdanih ostrva"; ako u svakom, u proseku, na dve decenije zasvetli po jedna, u svekolikom svake sekunde zasija po – hiljadu! Većina astronoma smatra da su se u dalekoj prošlosti češće rasprskavale nego danas.

Jedne "kosmičke prskalice" završe kao neutronske zvezde, druge se preobrate u – "crne rupe". Prve su čudovišno guste lopte neutrona, kao kada biste svu materiju Sunca sabili u Mont Everest (kašičica materije težila bi 90 milijardi kilograma!). Druge još niko nije ni video, ni snimio zato što je nemoguće, ali je izvesno da halapljivo proždiru sve što im se približi, a ni svetlost nije u stanju da utekne.

Šekspirova slutnja

Skorašnja proučavanja kineskih i američkih naučnika, obelodanjena pre dve i po godine, potvrdila su protivrečnu teoriju prema kojoj je na stvaranje Sunčevog sistema uticalo raspuknuće obližnje supernove. Verovalo se da se naša zvezda, s mnogočlanom planetarnom (i satelitskom) porodicom, uobličila hlađenjem uzavrelog kovitlaca kosmičkog gasa i prašine. Tumačenje koje smo, upravo, pomenuli ukazuje da se rađanje odigralo u oblaku magline, ispunjene golemim zvezdama, koje su se raspale odašiljući unaokolo ogromnu energiju i zračenje.

Saradnici Kineske akademije nauka i Državnog univerziteta Arizona zaključili su to na osnovu ispitivanja sastava pradavnog meteorita, ugljenikovog hondrita, iz najranijih dana Sunčevog sistema. U steni–lutalici izmeren je redak izotop sumpora (sumpor-36) koji je, obično, plod raspada hlora-36. A ovaj drugi se javlja u eksploziji supernove ili u oblaku magline, iz neposredne blizine bombardovanog zračenjem zvezde u nastajanju. Drugo poreklo smatra se manje verovatnim, jer je meteorit morao da se oblikuje daleko od našeg Sunca.

Prethodni dokazi svedoče da je u ranom Sunčevom sistemu opstojao još jedan radioaktivni izotop, gvožđe-60, koji je, takođe, mogao da se ispili iz istog izvora.

Upamtite: da nije supernova, najvećeg razaranja i najgrandioznijeg stvaranja, ni nas ne bi bilo. U svekolikom beskraju nema neobuzdanijeg praska, osim "Velikog praska". Proslavljeni nobelovac Ričard Fejnman, kako u knjizi "Čarobna peć" navodi astronom Markus Čon (izdavač "Laguna"), kaže: "Najosobitije otkriće vascele astronomije jeste da su zvezde sazdane od iste vrste atoma kao što su oni koji čine Zemlju".

Naučnik je to proučavajući spoznao, a nenadmašni pisac Vilijem Šekspir pre više od četiri stoleća volšebno naslutio:

"Upravo zvezde,
Zvezde iznad nas svima su nam vladari."