Strategija ulaganja i raspolaganja

Dve stotine stranica radne verzije strategije razvoja obrazovanja pojavile su se u javnosti na samom kraju mandata vlade. Međutim, to nije samo po sebi problem, jer strategija ima dugoročne ambicije. Osim toga, neke stvari se ponavljaju od početka obrazovne reforme pre desetak godina. Jedan od tih ciljeva je „povećanje obuhvata stanovništva na svim obrazovnim nivoima”.

Strategija sadrži procente koje treba dostići do 2020, za svaki nivo obrazovanja, ali bez jasnog objašnjenja zašto je potrebno slediti ove norme. Ideja o poželjnosti podizanja obrazovnog nivoa cele populacije implicira pojednostavljeni model „ulaganjem u obrazovanje do ekonomskog rasta”.

Ovo uverenje počiva na poznatom mitu o takozvanomirskom modelu rasta, koji u stvari mnogo više duguje smanjenju državne potrošnje i poreskoj politici nego ulaganju u obrazovanje. Obrazovni nivo populacije nije isto što i ljudski kapital koji na vrlo specifičan i teško predvidiv način deluje na ekonomski rast.

Naravno, visok obrazovni nivo populacije i ekonomska razvijenost zemlje često su međusobno povezani, ali pre će biti da jaka ekonomija indukuje jačanje obrazovnog sektora. Ako bi se sutra cela Srbija vratila u školske klupe, efekti bi verovatno bili pre negativni na tržištu rada, nego što bi doneli srpskog Stiva Džobsa. Dijalektika kvantiteta i kvaliteta jednostavno ne funkcioniše u sferi obrazovanja.

Strategija sledi koncept „obrazovanje nije potrošnja”, ističući da je ključni problem sistema nedovoljno ulaganje u obrazovanje. To nije sasvim tačno, jer ulaganje u obrazovanje raste od 2001. godine. Ali kako? Od 2002.do 2010.opao je broj učenika za 16 odsto, a broj nastavnika porastaoza 16 odsto. To znači da nije problem u ulaganju već u raspolaganju, to jestefikasnosti trošenja raspoloživih resursa. Možda ipak treba preispitati cilj da se poveća ulaganje sa četiri na šest odsto do 2020. godine.

Strategija zaista naglašava princip efikasnosti, ali vrlo oprezno, sa mnogo ograda. Tako se tvrdi da treba zaštititi male škole,uzobjašnjenjeda se tako sprečava demografsko propadanje sela. Prevelika očekivanjaod malih škola bez bazične infrastrukture!

Strategija počinje zapažanjem da su prethodne reforme bile parcijalne i da sistem treba sagledati i menjati kao celinu. Priča o parcijalnom i holističkom malo je složenija. Istina je da su aktuelni neki zakoni koje je potpisao S. Milošević i očigledno je teško remontovati sistem. S druge strane, dobre parcijalne promene mogu biti rešenje za kompleksne probleme upravljanja i finansiranja.

Recimo, strategija predviđa novi model „finansiranja po učeniku”. Najveći problem upravljanja i finansiranja sada jeste to što su novac i odgovornost za određene namene potpuno rascepkani, po principu feudalnih lena (poseda), pa samim tim i vrlo politizovani. Ministarstvo distribuira plate, direktor zapošljava, školski odbor odlučuje o ekskurzijama, a lokalna samouprava nabavlja ogrev.

Način obračuna troškova neće mnogo promeniti ako ne postoji model koji podrazumeva slobodu odlučivanja o svim aspektima finansiranja i upravljanja. Ovde bi dobro došao parcijalni pristup reforme, kroz isprobavanje raznih varijanti na manjim delovima sistema. S druge strane, ističe se značaj „povezivanja sistema obrazovanja sa drugim sistemima”, ali se zadržava segregacija unutar sistema, posebno između opšteg i srednjeg stručnog obrazovanja.

Umesto aktuelnetendencijeu Evropi ka integrisanom srednjeg obrazovanju, strategija zadržava institucionalnu podelu dva podsistema. S jedne strane se razrađuje „profilisanje” u stručnom obrazovanju (sa nemogućom misijom u 21. veku da se anticipiraju potrebe tržišta), dok se sa druge strane zadržava stari koncept gimnazije kao institucije za „formiranje buduće intelektualne i kulturne elite zemlje”.

Caradnica Instituta društvenih nauka i blogerka Tržišnog rešenja