Zalečimo rane iz Drugog svetskog rata

Kada sam došao ovde, pre tri godine, činilo se da je projekat velike panhrišćanske proslave u gradu cara Konstantina, Nišu, radi obeležavanja 1700. godišnjice Milanskog edikta uz prisustvo pape i drugih pravoslavnih patrijarha i hrišćanskih poglavara, u velikoj meri podržan, da je nadohvat ruke, kazao je apostolski nuncije, ambasador Vatikana u Srbiji, nadbiskup Orlando Antonini u razgovoru za „Politiku” vođenom povodom sedme godišnjice od ustoličenja pape Benedikta Šesnaestog.

„Kasnije, kada je svaka od crkava počela da analizira konkretne i praktične aspekte te grandiozne ideje, naišle su teškoće raznih vrsta, koje ne bi mogle biti rešene u dogledno vreme: jednoglasnost konsenzusa, na primer, ili bezbednost, potom prednost među sedištima različitih crkava i slično. Uvek postoji mogućnost da papa poseti Srbiju nekom drugom prilikom. On je već bio pozivan, kako od države Srbije tako i od Katoličke crkve. Ona bi se realizovala slično kao i u drugim većinski pravoslavnim zemljama, kao recimo u Rumuniji 1999. godine, Grčkoj 2001. godine, i drugim državama. Međutim i za tu posetu Srbiji, kaže se, neophodno je prvo rešiti problem poznatih bolnih činjenica iz Drugog svetskog rata. Rekonstrukcija događaja koji su u pitanju, još uvek nije urađena na konačan način, a konačni nisu ni podaci sa kojima se strane ne slažu, iako se polako shvata da je tadašnji ustaški režim, kojeg je prošle godine papa Benedikt Šesnaesti okvalifikovao kao „nehuman”, počinio zločine u ime katolicizma. Uveren sam da bi nove reči povodom ovog pitanja mogao da izgovori baš papa ukoliko bi došao u Srbiju, zato što na drugom mestu nije lako pronaći priliku i pravi trenutak da se one izgovore”, istakao je nadbiskup Orlando Antonini.

Da li je Svetoj stolici, odnosno Apostolskoj nuncijaturi, stigao poziv Srpske pravoslavne crkve za proslavu 1.700 godina od donošenja Milanskog edikta?

Ne, još nismo dobili poziv. Pretpostavljam da ćemo ga dobiti kada bude spreman program proslave, posebno onaj deo vezan za centralnu proslavu. Konstantinov edikt iz 313. godine je događaj koji sve interesuje, zato što je tim ediktom prvi put u istoriji ozvaničena verska i sloboda savesti. Kao što je rekao papa Benedikt Šesnaesti povodom Svetskog dana mira 2011. godine da davanje prava na slobodu savesti predstavlja, kao i pravo na život, osnovno ljudsko pravo, urođeno, suštinsko za dostojanstvo čoveka, dakle univerzalno i neotuđivo, koje nije dato pozitivnim pravom nego prethodi državi a njeno poštovanje je uslov moralnog legitimiteta svake društvene i pravne norme, neotuđivi element pravne države i najbolji test za proveru poštovanja svih drugih ljudskih prava. Ono što vas interesuje je, čini mi se, da li će među verskim poglavarima hrišćanskih crkava koji će biti pozvani na centralnu proslavu 2013. godine biti i papa, shvatajući da je po vama papino prisustvo od suštinskog značaja da bi taj događaj dobio svetsku dimenziju čime bi Srbija poslala sliku o sebi i stekla međunarodni ugled. Ipak, na ovo pitanje još uvek ne mogu da odgovorim.

Vladika budimski Lukijan izjavio je nedavno da „papa ima odgovornost prema vernicima u Srbiji” i da „ništa nije normalnije nego da ih obiđe”, kao i da je posebna tema kako bi ta poseta bila realizovana. Ocenjujete li to kao pozitivan signal iz SPC, razgovara li se i na zvaničnom nivou o mogućnosti papine posete Srbiji?

I ja sam pročitao te informacije. Ali pročitao sam i sledeće: da bi drugo pitanje bilo ukoliko bi papa došao u Srbiju kao šef države a ne samo kao verski poglavar. Ta razlika je, evidentno, veoma „problematična” zato što te dve uloge objedinjene u jednoj osobi, nije moguće razdvojiti. Nije lako, za kratko vreme, razjasniti to pitanje: i zbog toga nisu započeti zvanični razgovori sa Srpskom pravoslavnom crkvom o eventualnom pozivu ili saglasnosti da do posete pape Srbiji dođe.

Kako ocenjujete sadašnje odnose SPC, Katoličke crkve i Svete stolice?

Na ličnom nivou mogu da kažem da su odlični. Pošto nije moguće zajednički služiti liturgijsko slavlje zbog šizme, ima puno praktičnih polja na kojima se, već duži niz vremena, razvija jako dobra saradnja između Srpske pravoslavne crkve i Katoličke crkve: međusobna pozivanja na zvanične događaje, međusobne posete, kulturne inicijative kao što je već pomenuta 1700. godišnjica Milanskog edikta ili Konvencija između Bogoslovskog fakulteta i Papskog lateranskog univerziteta, razrešenje pitanja kao što je državno registrovanje crkava, povrat dobara, religiozna pomoć vojnicima. Na institucionalnom nivou odnosi se unapređuju teološkim međucrkvenim dijalogom. Ne prihvataju svi ekumenski dijalog na zvaničnom nivou, ali poslednjih godina među vernicima on je napravio ogromne korake.

Nakon pada komunističkih režima, mnogo pravoslavnih vernika je emigriralo u Evropu, i u tom smislu Katolička crkva je pokazala veliku otvorenost i pristupačnost. Porodice prepuštaju staranje i brigu svojih roditelja ili svoje dece osobama koje rade taj posao za njih, a oni su pravoslavci, tako da se često dešava da se mole zajedno. Mnoge pravoslavne crkve, uključujući i SPC, stvaraju svoje crkvene i episkopalne strukture u Zapadnoj Evropi, što zahteva usklađivanje kanona. Radi se o fenomenu mešanja, koji sigurno potiče od Duha, koji će nam pomoći da prevaziđemo konflikte prošlosti i da nađemo sporazum i na crkvenom nivou. Nesporazumi prošlosti su uzrokovani i nedostatkom direktne komunikacije naših crkava, i, ako mogu da kažem, od nedostatka, na primer, u samom Rimu, srpsko-pravoslavnog prisustva koje bi na odgovarajući način moglo da predstavi, Svetoj stolici, svoj stav povodom  pitanja problema koji su se pojavljivali kroz istoriju.

----------------------------------------------

Nepromenjen stav o Kosovu

Sveta stolica će nastaviti sa stavom nepriznavanja Kosova kao nezavisne države?

Naš stav povodom pitanja Kosova nije promenjen, kao uostalom i većeg dela međunarodne zajednice, niti postoje naznake da će do promene doći. Evidentno je da, imajući u vidu da su pregovori Beograda i Prištine u toku i da će se nastaviti nakon predsedničkih i parlamentarnih izbora u Srbiji, vlade mnogih zemalja ne vide motiv, pre nego što se dođe do konačnih rezultata, da ponovo razmotre svoj stav. To važi i za Svetu stolicu.