Izbori usred nasilja

Sirijci su u ponedeljak glasali na prvim višepartijskim izborima u pokušaju režima da pokaže da su posle 14 meseci opšteg nasilja „stvari pod kontrolom”, dok ih opozicija odbacuje po principu „suviše malo, suviše kasno” zahtevajući odlazak sa vlasti predsednika Bašara el Asada.

Izbori za 250 poslanika parlamenta trebalo je da se održe prošle godine, ali su morali da budu otkazani jer je zemlju zahvatio prvi talas „arapskog proleća”.

Da li je Bašar time onemogućen da krene u dugo obećavane reforme od kojih je neke, poput ukidanja monopola vladajuće Baas partije, sproveo pod pritiskom usred tragičnih nereda koji su do sada odneli 9.000 života?

Ili je predsednik sve vreme taktički odugovlačio pa izbori pre mogu da se tumače kao mali politički ustupak a ne kao izraz ozbiljne volje za reforme?

Pobunjenici iz razjedinjene opozicije, koji su bojkotovali izbore ili u mestima koja drže pod kontrolom isticali svoje kandidate, sve vreme optužuju režim da brutalnom silom guši proteste čiji je prvobitni zahtev bio više političkih sloboda. U međuvremenu, opozicija je počela da se oslanja na sopstvenu vojnu silu ne verujući u diplomatske napore emisara Svetske organizacije.

Vlast, pozivajući se na podatak da je u sukobima stradalo najmanje 2.500 vojnika i pripadnika snaga reda, uzvraća da nerede izazivaju „teroristi” po nalogu iz inostranstva.

Situacija na terenu nije se promenila uprkos činjenici da je Asad saopštio da prihvata mirovni plan emisara UN Kofija Anana: izbori su obeleženi novim pogibijama širom zemlje.

Sirijska ulica, i ona za režim i ona protiv njega, besna je na međunarodnu zajednicu.

Prvi tvrde da bi Sirijci sami uspeli da reše probleme da nema spoljne intervencije, naoružavanja pobunjenika i širenja sektaške mržnje između vladajuće šiitske manjine Alavita i sunitske većine. Posebno se pominju Saudijska Arabija, Katar i Turska.

Drugi se žale da je svet nedovoljno odlučan u podršci promena, da ćuteći prati obračun režima sa mirnim demonstrantima. Ne polažu velike nade ni u posmatrače UN, čiji broj sa 30 treba da se udesetostruči. Kažu da 300 posmatrača ne može da spreči nasilje po najmanje 700 centara otpora režimu. Na Kosovu ih je bilo 14.000 – na četiri puta manjoj teritoriji.

Asad, koji je tokom meseci nasilja nekoliko puta saopštavao da je kriza završena, očito ponovo pokušava da situaciju prikaže kao normalnu. On kaže da su izbori početak procesa demokratizacije, ali da je pun zamah reformi nemoguć u uslovima oružanog sukoba.

Imajući u vidu predsednikova neispunjena obećanja i tako lako iskazanu spremnost da primeni silu, politički rivali mu ne veruju. Posebno ne u vreme dok se nastavlja obračun po gradovima, centrima otpora režimu kao što su Homs, Hama, Dera ili Idlib.

Dok se prebrojavaju glasovi još jednog tragičnog poglavlja sirijske sage, šef Međunarodnog komiteta Crvenog krsta upozorava da su sukobi toliko intenzivni da bi mogli da se nazovu „lokalnim građanskim ratovima”.