Stariji vole da nameću svoje mišljenje

Za moju generaciju se ne može reći da je u sukobu sa starijom generacijom, niti među nama postoji nekakav nepremostivi jaz. Ali činjenica je da stariji vole da nameću svoje mišljenje, kad god im se za to ukaže prilika. Oni smatraju da su najpametniji i da je njihov sistem vrednosti i danas aktuelan. Zaboravljaju onu narodnu ,,na mlađima svet ostaje”.

Moji roditelji mi nisu izabrali srednju školu. Ja sam hteo da idem u ekonomsku, i oni su se s tim složili. Međutim , insistirali su da to bude pravni smer. Ja taj smer nisam želeo, ali sam ga ipak upisao. Opravdanje za njihovo nametanje vidim samo u tome da sam tada imao nepunih 15 godina.

Moji drugovi su takođe upisali srednju školu na preporuku roditelja, ali u većini slučajeva se njihova želja poklopila sa željama roditelja.

Kada je sistem vrednosti u pitanju, svi insistiraju na tome da se mnogo uči, završi škola i da sledi uspeh. Mi mladi vidimo da ni završen fakultet nije garancija da ćemo dobiti posao, a kamoli dobro zarađivati. Mi vidimo da se i bez škole može dobro živeti, da mnogi nemaju obrazovanje, ali su vrlo uspešni. Naravno da ne omalovažavamo fakultet, ali hoću da kažem da on nije garancija da ćemo sutra brzo doći do posla. Mnogi moji drugovi imaju roditelje koji su završili fakultete i ne samo da ne zarađuju mnogo već su izgubili posao. Zato još razmišljam da li ću uopšte upisati istoriju. To je ono što bih voleo da studiram i da se time bavim, ali još nisam odlučio da li sam spreman da toliko uložim truda a da sutra završim na birou rada.

Moji roditelji ne spadaju u prestroge, tako da su nam odnosi sasvim korektni. Kada preteraju sa gunđanjem i savetima koje ne želim da slušam, ja jednostavno odem u svoju sobu, zatvorim vrata i pustim muziku, što njih nervira. Meni je to najjednostavnije.

Moja porodica ima tri generacije, tu su baba i deda, pored roditelja. Imam utisak da me u svemu ,,brani” deda, za razliku od babe koja voli ponekad i da ,,smara”, a ja joj opraštam jer je bila učiteljica. Razumem da oni imaju lagodniju ulogu da nas razmaze, jer ne snose odgovornost i brigu za našu egzistenciju.

Nikada ne bih živeo sa svojom porodicom u zajednici sa roditeljima. Sve je to još daleko od mene ali neću je ni zasnivati dok ne budem imao uslova za samostalan život.

Ipak, roditelji moraju da u svemu budu autoritet svojoj deci: mi ne možemo biti ni drugovi ni ortaci. Znam neke moje drugove koji se hvale da su ,,ortaci” sa roditeljima, da kod njih navodno nema nikakvih zabrana. E, takvi su po pravilu koristili drogu, nisu primerni učenici i uvek su imali nekakav problem i sa društvom.

Što se tiče našeg odnosa sa profesorima, pravila oko toga ko je od njih bolji, da li stariji ili mlađi, nema. Imamo mladih profesora sa kojima teže uspostavljamo komunikaciju i starijih koji su nam omiljeni.

Kad razmišljam o poslu, takođe ne mislim da je važno da li u kolektivu preovlađuju mladi ili starije kolege. Najvažnije je da možemo da ostvarimo dobru komunikaciju, tako da nemam predrasude da bi se lakše uklopio u kolektiv gde ima mladih.

Učenik srednje Ekonomsko-trgovinske škole u Šapcu, pravni smer

(Zabeležila: M. E.)