Nisu sve jeseni tužne

Stare gradske pesme i romanse baš i nisu više u modi. Čuju se, kao eho prošlost, još samo u skadarlijskim ili nekim sličnim kafanama, onako "na uvce" ili uglas, zajednički, kad čitavo društvance peva "U ranu zoru" ili " Tiho noći...". Mladi ih više ne slušaju po beogradskim žurkama, samo retki nostalgičari još uzdišu i suze rone nad tužnjikavim molovima i rečima ljubavnog nespokoja. Stariji znaju da je od pedesetih, pa možda sve do devedesetih godina dvadesetog veka, poznavanje starih gradskih pesama bilo pitanje društvenog prestiža, maltene. Ova muzika dobijala je sve veći broj obožavalaca kao znak pripadnosti građanstvu. To je bio društveni pokret čija je masovnost ozbiljno pretila da ugrozi vladajuće socijalističke norme. Malo ko zna da je osnivač i predvodnik ovog "pokreta" bio Žarko Petrović, kompozitor i književnik (rođen 1932. u Užicu).

"Tvrdim da sam prvi snimio, zapisao i aranžirao za ’Jugoton’ veliki broj starogradskih pesama i tako ih spasao od zaborava", kaže on. Pored toga, u istom žanru komponovao je mnoge tadašnje hitove od kojih je najpoznatiji "Sve moje jeseni su tužne". Bio je veoma radostan kada se pedeset i neke vraćao iz Užica i pošao Balkanskom ulicom, uzbrdo prema Terazijama.

– Na jednom ćošku su zviždukali moju pesmu, kod poslastičarnice ’Pelikan’ je pevušili, a kada sam je čuo i u ’Prešernovoj kleti’ shvatio sam da je melodija postala popularna. Do tada je stajala u fioci jednog urednika Radio Beograda, sve dok je nije izvadio i snimio Miroslav Bepo Rambosek, u izvođenju Duška Jakšića.

Od tada nisu sve jeseni bile tužne, a već uvaženi kompozitor je komponovao i šlagere ("Beograd volim", Boba Stefanović, "Dve crvene ruže", Đorđe Marjanović, "Zbogom", Gabi Novak...). Proglašen je za apsolutnog pobednika festivala "Beogradsko proleće" koji je prestao da postoji 2000. godine. I na tom, poslednjem "Proleću", Žarko je pesmom "Pismo" (Ekstra Nena) osvojio sve nagrade. Ali, ta vrsta muzike više nije bila komercijalna.

Žarko Petrović se nikad nije obogatio, u finansijskom smislu, ali život mu je bio prebogat, zahvaljujući divnim ljudima, mahom umetnicima, koje je poznavao. Njegova trošna dorćolska mansarda u Dušanovoj 24 bila je stecište umetnika: Mira i Bojan Stupica, Stevo Žigon, Zoran Ristanović, Olga Spiridonović, Olivera Marković, Žika Lazić, Branko Miljković, Boža Timotijević, Rajko Čukić, Dušan Jakšić, Đorđe Marjanović...

I mnogi drugi koji su nalazili toplotu u ovom, nikad dovoljno zagrejanom, muzičkom kutku. Uz zvuke klavira ili gitare.

Pamti kako mu je, sredinom šezdesetih godina, u Užicu oduzet klavir, zbog nekih nejasnih imovinskopravnih odnosa. Tada je Žika Lazić, videći muku svog prijatelja, želeo da napiše reportažu s naslovom "Klavir pred sudom", ali ga je Žarko sprečio. O obožavanom instrumentu, klaviru, napisao je: "Žene nikad nisu obožavale toliko druge muzičare kao klaviriste. Više nego i dirigente. Onakav kakav mu je instrument – bogat, raskošan, orkestarskog zvuka (jer sadrži sve tonove čitave orkestracije) takav je i život pijaniste..."

"Pedesetih godina kod nekih užičkih omladinaca nisam uživao simpatije, jer sam svirao džez i tada proskribovanu muziku, ’bosa nova’ i ’begin’."

Na neki način je i 1970. godine njegov rad bio zabranjen. Tada je beležio, aranžirao, snimao i pretvorio u knjige (s notnim sistemom) "solunske" pesme: "Marš na Drinu", "Tamo daleko", "Kreće se lađa francuska", "Nizamski rastanak", "Mladi kapetane", "Na severu ledeno je more"... Srpske fabrike ploča su odbile, ali ih je zato objavio direktor zagrebačkog "Jugotona" Slavko Kopun. "Ploča se prodavala kao alva u Srbiji, Vojvodini i Bosni...".