Kako pristojno umreti

Generacije se ne razlikuju samo po spoju iskustva i očekivanja od života nego i po viziji dobre smrti. Kako pristojno umreti? U tradicionalnim društvima dobra smrt je bila umiranje u okruženju rodbine uz primanje oproštaja od popa. Dobro umreti tada je značilo umreti pripremljen i u pravo vreme.

Kako je zapazio francuski istoričar F. Arijes, tek od 19. veka u Evropi je smrt prestala da bude ukroćena. Čovek se više nije fatalistički mirio sa smrću. S rastom ravnodušnosti prema religiji, nemirenje sa prestankom života dramatično je potisnulo i ravnodušnost prema smrti.

Ali od sredine 20. veka žalost se opet potiskuje. Kako? Tako što se smrt sve više pomera iza kulisa. S pojavom javnih bolnica, umiranje se izmešta iz svakodnevice doma, jer je prisustvo bolesnika sve više opterećivalo ukućane. Ovo izmeštanje ojačalo je svetovno tumačenje smrti. Tuga se počela svladavati u sve užem krugu, lekar je postao privilegovani i moćni „sveštenik smrti” u modernim društvima, a država je preuzela monopol kod registracije i regulacije sahranjivanja. Socijalizam je još više odgurnuo popa od groba. Ali je zato posle sloma evropskog socijalizma stigao restaurativni udar, koji je, pored ostalih rituala, iznova klerikalizovao pogrebni i žalbeni ceremonijal.

Promene u poimanju smrti nisu pravolinijske nego ciklične. Danas skoro da nema sprovoda bez sveštenstva. Umiranje jeste modernizovano, ali ne i sahranjivanje.

Hanoverski sociolog K. Feldman upozorava da se vizija poželjne smrti menja zbog naraslih očekivanja od života, zbog raznovrsnosti življenja i rasta obrazovanja, ali i zbog jačanja društvenih nejednakosti.

Za razliku od konzervativnih generacija i njihovih melanholičnih gledanja da je smrt pravedna i nepotkupljiva otuda što nas sve pogađa, raznovrsne levičarske generacije su isticale da su smrt i umiranje nerazdvojivo povezani sa uslovima življenja.

Izvan politike, u svakodnevici, na novu sliku smrti nesumnjivo je uticalo sve ređe suočavanje sa realnim umiranjem. Dok je ranije živeti u zajednici značilo učiti se i umiranju, danas se o tome malo uči. U ranijim stolećima su se i deca kretala oko odra umirućeg, pa je i smrt bila integrisana u svakodnevicu. Danas je umiranje izolovano od grupe, ali je time i pojačan strah od nje. Umiranje je postalo sve manje vidljivo kada je smrt potisnuta iz doma u bolnicu. Na neki način smrt izumire. Danas u Nemačkoj 65 odsto ljudi umire u bolnicama, 25 odsto u domovima, a samo 10 odsto u kućnom okruženju. Smrt se kao neprijatan i kao prljav događaj više ne trpi, pa se potiskuje iza zidova bolnice. Ljudi su sve manje sposobni da tuguju. Samrtnik je opterećenje, prenosi se u bolnicu, neretko zbog straha najbližih, koji nisu zreli za suočavanje sa smrću. Osiromašeni penzioneri u kapitalizmu skončavaju okrutno razapeti između straha od smrti i straha od života. Odbacuju ih i porodice i bolnice. Razumevanje smrti danas je otežano izbegavanjem suočavanja sa smrću.

Generacijski gledano, menja se kvalitet umiranja. Lepa je iznenadna smrt ,,s nogu”, a ne ona dugoočekivana u krevetu. Zato gerontolozi tvrde da je danas teže nego ranije pripremiti se za vlastitu smrt. Danas su umiranje i smrt privatniji događaji nego ranije. Zbrinjavanje ostarelih prestaje da bude stvar porodice. Starenje, pa i neposredno umiranje (koma) izmešta se u gerontološke centre. Smrt sene uklapa u sliku društva koje je usmereno ka profitu, fitnesu i mladosti. Ali scene smrti dižu gledanost TV, akcionih filmova i tiraž novina. Postmoderni tanatolozi tvrde da mi zapravo i nismo potisnuli smrt, nego samo mrtve. Suočavanje sa vlastitom smrću olakšava stalno odlaganje i ,,realni privid” da je smrt uvek smrt drugog. Samozavaravanje olakšava i to što se iz zajednice živih sve više isključuju stariji kojima se bliži smrt. Vlastita smrt je nezamisliva. U nju čak i ne verujemo, tvrde psihoanalitičari.

Uprkos neposustaloj strepnji od smrti, nove generacije drugačije gledaju na umiranje. Oslabio je pritisak mrtvih na žive. Starost postaje manje vidljiva, smrt anonimnija, a umiranje skrivenije. Živimo kao da niko neće umreti. Nema razvijenog javnog kritičkog suočavanja sa uslovima koji ubrzavaju umiranje.

Sociolog, profesor Filozofskog fakulteta BU