Kaко пристојно умрети

Генерације се не разликују само по споју искуства и очекивања од живота него и по визији добре смрти. Како пристојно умрети? У традиционалним друштвима добра смрт је била умирање у окружењу родбине уз примање опроштаја од попа. Добро умрети тада је значило умрети припремљен и у право време.

Како је запазио француски историчар Ф. Аријес, тек од 19. века у Европи је смрт престала да буде укроћена. Човек се више није фаталистички мирио са смрћу. С растом равнодушности према религији, немирење са престанком живота драматично је потиснуло и равнодушност према смрти.

Али од средине 20. века жалост се опет потискује. Како? Тако што се смрт све више помера иза кулиса. С појавом јавних болница, умирање се измешта из свакодневице дома, јер је присуство болесника све више оптерећивало укућане. Ово измештање ојачало је световно тумачење смрти. Туга се почела свладавати у све ужем кругу, лекар је постао привилеговани и моћни „свештеник смрти” у модерним друштвима, а држава је преузела монопол код регистрације и регулације сахрањивања. Социјализам је још више одгурнуо попа од гроба. Али је зато после слома европског социјализма стигао рестауративни удар, који је, поред осталих ритуала, изнова клерикализовао погребни и жалбени церемонијал.

Промене у поимању смрти нису праволинијске него цикличне. Данас скоро да нема спровода без свештенства. Умирање јесте модернизовано, али не и сахрањивање.

Хановерски социолог К. Фелдман упозорава да се визија пожељне смрти мења због нараслих очекивања од живота, због разноврсности живљења и раста образовања, али и због јачања друштвених неједнакости.

За разлику од конзервативних генерација и њихових меланхоличних гледања да је смрт праведна и непоткупљива отуда што нас све погађа, разноврсне левичарске генерације су истицале да су смрт и умирање нераздвојиво повезани са условима живљења.

Изван политике, у свакодневици, на нову слику смрти несумњиво је утицало све ређе суочавање са реалним умирањем. Док је раније живети у заједници значило учити се и умирању, данас се о томе мало учи. У ранијим столећима су се и деца кретала око одра умирућег, па је и смрт била интегрисана у свакодневицу. Данас је умирање изоловано од групе, али је тиме и појачан страх од ње. Умирање је постало све мање видљиво када је смрт потиснута из дома у болницу. На неки начин смрт изумире. Данас у Немачкој 65 одсто људи умире у болницама, 25 одсто у домовима, а само 10 одсто у кућном окружењу. Смрт се као непријатан и као прљав догађај више не трпи, па се потискује иза зидова болнице. Људи су све мање способни да тугују. Самртник је оптерећење, преноси се у болницу, неретко због страха најближих, који нису зрели за суочавање са смрћу. Осиромашени пензионери у капитализму скончавају окрутно разапети између страха од смрти и страха од живота. Одбацују их и породице и болнице. Разумевање смрти данас је отежано избегавањем суочавања са смрћу.

Генерацијски гледано, мења се квалитет умирања. Лепа је изненадна смрт ,,с ногу”, а не она дугоочекивана у кревету. Зато геронтолози тврде да је данас теже него раније припремити се за властиту смрт. Данас су умирање и смрт приватнији догађаји него раније. Збрињавање остарелих престаје да буде ствар породице. Старење, па и непосредно умирање (кома) измешта се у геронтолошке центре. Смрт сене уклапа у слику друштва које је усмерено ка профиту, фитнесу и младости. Али сцене смрти дижу гледаност ТВ, акционих филмова и тираж новина. Постмодерни танатолози тврде да ми заправо и нисмо потиснули смрт, него само мртве. Суочавање са властитом смрћу олакшава стално одлагање и ,,реални привид” да је смрт увек смрт другог. Самозаваравање олакшава и то што се из заједнице живих све више искључују старији којима се ближи смрт. Властита смрт је незамислива. У њу чак и не верујемо, тврде психоаналитичари.

Упркос непосусталој стрепњи од смрти, нове генерације другачије гледају на умирање. Ослабио је притисак мртвих на живе. Старост постаје мање видљива, смрт анонимнија, а умирање скривеније. Живимо као да нико неће умрети. Нема развијеног јавног критичког суочавања са условима који убрзавају умирање.

Социолог, професор Филозофског факултета БУ