Пиштољ као структура

Јавност у региону је више од годину дана заокупљена Сарајевским атентатом. Однос политичара и медија према овој теми био је углавном предвидљив. Потврдила се слутња да ће бити мало просвећеног сећања и да ће превладати употреба прошлости. Гаврило је постао лакмус идентитета службеног Београда, Вишеграда и Сарајева. На делу је прерада, потискивање, реакцентовање, али и прећуткивање прошлости. Свако би да се огребе о атентат док је сећање вруће. У фељтонима српски историчари навлаче Принципа на косовски мит, на Обилића и Лазара. Уопште им не смета што је атентатор био декларисани Југословен и атеиста. Напротив, конзервативци га користе као средство религијске ресоцијализације. Није то критичко суочавање са прошлошћу него историјска политика. Осим политичара и историчара, утицајни су и љубитељи историје који стварају посебно осветољубиву медијску историјску културу.

Судећи по садржају научних скупова у региону, дебата око атентата је више идентитетска него научна. Мање или више отворено се назире прича о злу другога. Атентат израња као „тешко оптерећено сећање” са снажном идентитетском и осећајном компонентом. Утисак је да је мало просвећеног сећања у смислу извлачења историјске поуке. У средишту су жртве. Као да грађански рат сећања око атентата на особен начин правда и заоштрава сукобе у региону. Код тешко оптерећених сећања осећања не слабе. Нису то само дебате између историчара него и међунационалне напетости. Има ту и свладавања прошлости по реваншистичком обрасцу пркосног поноса. Неће Вучић у Сарајево него у Вишеград. Окружен претендентом на престо и поповима шаље видовданску поруку са Дрине. Није тамјан око Принципа просвећено сећање. А шта је онда?

Идејнополитички гледано дебата око атентата није ослабила него ојачала тврдо укопане националне жртвене фронтове. На свим странама је мит о жртви тривијални механизам растерећења. Бакир Изетбеговић није хтео да се изјашњава о Принципу, али конзервативни Бошњаци тврде да је исти био терориста. Кажу да постоји континуитет између њега и Слободана Милошевића. Има, наравно и изузетака. Мухамед Филиповић, Хуснија Камберовић и Вера Кац то не чине. Мит о неупоредивој властитој жртви је у региону крут и користи сваку прилику да се истакне. Зато је атентат својеврснаредукција сложености савремене политичке ситуације. Сећање на овај догађај подгрева разне мржње и стереотипе о тобоже увек истим терористима и агресорима. У Србији је Гаврило истакнут као исконска хришћанска национална жртва. Фељтонистима „Политике” су за то ауторитети Љотићу блиски Николај Велимировић и Ратко Парежанин. Мало ко помиње Гавриловог синовца, народног хероја Слободана Принципа Сељу. Комуниста нарушава континуитет од Обилића и кнеза Лазара и ремети националну вертикалу жртве која је тренутно центрирана око Принципа. И бошњачки конзервативци виде себе као жртву континуираног српског тероризма, од Принципа до Младића. Обе опречне жртвене конструкције користе Гаврила. У оба случаја у рату сећања не треба пропустити прилику да се преко имена атентатора осмисли властити жртвени идентитет: српске жртве, у чијем је средишту хришћански мученик Принцип, или општи идентитет жртве рата као последица Гаврила терористе. Чак се и код историчара који упозоравају на сложеност тадашњих збивања, назире редукција прошлости око жртве, џелата и хероја. Што је морализирање прошлости јаче, то је медијски употребљивије. Љубавне репортаже кроје таблоидног Принципа. Неки еврофили га виде као несрећника. Гаврило данас нема адвоката јер нема Југославије. Ко би данас причао о Принциповом југословенству? Нико. Треба га уоквирити Видовданом и опелом. Дедијера је заменио Љушић. Гаврилова жртва треба да оснажи нове конзервативне вредности, које су назадне у односу на изворне тежње младобосанаца. Само се из висине види да је Принцип карика дуге ослободилачке политичке културе и перманентног процеса ревизије жртве у региону. И његов пиштољ је структура.

Бити реалан значи не очекивати од напетог региона уравнотежену слику атентата. Приказана домаћа култура сећања неће вероватно још дуго ослабити. Али не би ваљало ни да конзервативна тумачења младобосанаца буду посредна растерећења национализама у региону. Тренутно нема ауторитета који би поуздано редуковао галаму око атентата. Зато што је национализам нормалност. Шта онда читати? За почетак, чачански часопис „Градац” бр. 175-177 (2010) који је у спектру разних мишљења најближи просвећеном сећању.

Професор на Филозофском факултету у Београду