Beogradske avlije pune Rusa

Nedelju dana pre oslobođenja Beograda, 14. oktobra 1944, prestonica Srbije bila je paralisana. Nedić i Ljotić, sa užom svitom, prebegli su pod Alpe. Vojnici Nedićeve Srpske državne straže patrolirali su gradskim ulicama u svojim zelenim uniformama, prljavi i neobrijani. Manje četničke grupe, u fijakerima, prelazile su Savski most. Većina sa bradama,uz ponekog obrijanog, lica belog kao kreč. Nemci su lepili plakate sa velikim slikama sovjetskih vojnika azijatske fizionomije, uz slogan: „I ovo su vaša braća Sloveni!”. Beograđani su ručavali pasulj i proju.

Ovaj kolaž slika ostao je u sećanju Zorana Obradinovića, tada sedamnaestogodišnjeg tinejdžera sa Liona a danas penzionisanog geologa. Zgode koje su u okupiranom Beogradu proživeli on i njegovo društvo, maloletna gradska manguparija, rekonstruišemo i na osnovu sačuvanog Zoranovog ratnog dnevnika, a sve je sublimirano u njegovoj knjizi „Rasprodaja sna i zbilje”.

Porodica Obradinović naslutila je kraj okupacije pomenutog dana, popodne, kada je dvanaest ogromnih protivavionskih nemačkih topova na Zvezdari, s cevima dugim desetak metara, položenim u horizontalu, počelo da tuče Avalu i Voždovac, gde su već bili crvenoarmejci.

Struje i vode nije bilo, ali, rat, groteskni komedijant, uredio je da rade telefonske veze između „nemačkog” Liona i „ruskog” Voždovca, odakle je porodični prijatelj, geolog Vasa Simić, raportirao: „Ruski tenkovi su tu,u ulici Vojvode Stepe. Avlija mi je puna Rusa. Pijemo rakiju i nazdravljamo, žena je ispekla proju, a zaklali smo i prase koje smo čuvali za posek.”

Već sutradan, u podne, u komšiluku,kod jedne izbegličke porodice iz Banjaluke, naš pripovedač dočekao je prvog oslobodioca. Mlade komšinice, dve sestre dvadesetih godina, „zgodne i rasne”, već su se pripremile za oslobodilačku vizitu: sa unutrašnje strane vrata od špajza stavile su rezu, u strahu od napastvovanja.

Čovečuljak u pocepanoj uniformi, umazanoj rubaški, blatnjavim čizmama, ispijenog lica, svojim čvornovatim šakama stezao je mašinku uperenu nagotovs, nepoverljivo komandujući ukućanima i obilazeći sve sobe i zakutke.

Bio je to crvenoarmejac, pripadnik prethodnice, kažnjeničke avangarde, jurišnik čija se glava kotrljala na ruletu i koji je, baš zato, grozničavo otkidao sve što bi mu se našlo pred čulima.

Ponuđenu flašu rakije popio je nadušak. Kiflice je progutao. Dohvatio je bočicu sa kolonjskom vodom, pomirisao je i, pred zabezeknutim domaćinima, ispio je. Osmotrivši sestre, izabrao je mlađu, izrazito lepu crnku, i krenuo rukom prema njenim grudima. Ali, žestoka pucnjava i huk tenkova odvukli su ga napolje, na razbojište.

Sutradan, ovaj put u kuću Zoranovog oca, stigao je drugi ešalon, partizani iz, kako pesma kaže, Titu najmilije, Šeste ličke divizije. Išli su od kuće do kuće i rekvirirali sobe. Kod Obradinovića su banuli jedan punački partizan i crnpurasta partizanka. Uz potvrdu na parčetu papira, uzeli su dva para uniformi koje su pripadale Zoranovom ocu Boži, sudskom pukovniku Nedićeve Srpske državne straže koji se sklonio u trpezariju. Odlazeći, rekli su: „Dolazi zima, treba nam toplo ruvo”.

Već tog, 15. oktobra, Nemci su bili sabijeni na potesu od Dunavske do Glavne železničke stanice, linijom Botanička bašta–Skupština–Terazije–ulica Miloša Velikog. Njihov otpor bio je grčevit jer su na tom prostoru čekali priključenje odsečenih jedinica, naročito onih iz Smedereva, sa Čukarice i drugih, manjih.

Naš sagovornik, kao i mnogi drugi Beograđani, poneseni infantilnom i pogibeljnom radoznalošću, „zujao” je po gradu, onako u civilu, dok su okolo praštali geleri i šrapneli. Dobro je upamtio tri epizode duž Bulevara kralja Aleksandra, kuda su prodirali Rusi.

Najveći sudar na tom pravcu desio se kod Pravnog fakulteta. Tu se ukrstila vatra iz ruskih tenkova i nemačkih topova. Na poprištu je ostalo pet velikih nemačkih topova iz sastava Romelovog Afričkog korpusa. Bili su „kamuflirani” pustinjskim bojama, braon i sivom.

Malo pre ove pozicije, Nemci su pružali snažan otpor iz Studentskog doma „Kralj Aleksandar” (posleratni „Lola”). Rusi i partizani opkolili su zdanje i poslali dvojicu vojnika sa belom zastavom da pregovaraju o nemačkoj predaji. Međutim, na samom ulazu, Nemci su ubili obojicu. Juriš je usledio desetak minuta kasnije. Svi nemački vojnici su pobijeni, a komandant jedinice je spaljen, pošto je prethodno svezan zadrvo.

Nemačke položaje u gradu mitraljirali su laki ruski lovački avioni, „jakovi”, koji su obično leteli u paru. Negde iznad Zvezdare, među duet „jakova” uleteo je treći avion, nemački. Bio je kamufliran, tako da su nemački krstovi bili prekriveni platnima sa crvenom petokrakom. Rusi su ga prepoznali i oborili. Pao je na jednu prizemnu kuću na Đermu i ubio stanare,oca, majku i dvanaestogodišnjeg sina, dok su ručali.