Hajka na vatikanske „vrane“

Nad zakulisnim događanjima po Vatikanu nadvija se jedna nedavna izjava poglavara Rimokatoličke crkve: „Oluja je uzdrmala Božju kuću, ali kuća opstaje na litici”.

Oluja o kojoj govori papa Benedikt Šesnaesti ne samo da povija vatikanska stabla, već omogućava da plodove kljucaju „vrane“, kako Italijani nazivaju „krtice“ koje tajno potkopavaju.

Reč je o aferi afere „Vatiliks”, curenju dokumenata iz najbližeg papinog okruženja koje je bacila svetlo na mnoge vatikanske tajne, uključujući probleme sa porezom koji plaća crkva, finansiranja katoličkih organizacija, skandale vezane za seksualno zlostavljanje dece i pregovore s tvrdokornim tradicionalističkim pobunjenicima.

Nedelju dana posle hapšenja papinog ličnog batlera Paola Gabrijela, osumnjičenog za odavanje državnih tajni i prosleđivanja poverljivih dokumenata u javnost, sve je više indicija da je slučaj takozvane veleizdaje u Vatikanu u suštini samo detalj u bespoštednoj borbi za (pre)vlast u vatikanskoj administraciji – Kuriji.

Dokazni materijal pronađen u stanu Gabrijela – kopije poverljivih dokumenata kurije, aparati za kopiranje i minijaturne kamere – nesumnjivo ukazuju na umešanost papinog batlera.

Pozivajući se na izvore u Vatikanu, rimska „Republika” međutim tvrdi da je krug „zaverenika” daleko širi, a cilj im je smena kardinala Tarčizija Bertona, državnog sekretara i zamenika u vladi Kurije.

Kritičari Bertonu prebacuju da je zloupotrebio pismo pape Jovana Pavla Drugog „Novo milenio ineunte” iz 2001. u kome je naglašavao neophodnost sprovođenja daljih reformi: „Što se tiče reformi Rimske kurije... ima još mnogo toga da se uradi”.

Procenjujući da Bertone nije „na visini zadatka”, kritičari tvrde da se služi prevaziđenom taktikom iz prohujalih epoha: prećutkivanjem i ulepšavanjem po Katoličku crkvu neugodnih činjenica, i da pokušava da očuva nedodirljivost crkvene organizacije.

Oni ukazuju da su od proleća 2006. sprovođene reforme na uštrb samostalnog odlučivanja kurije, a pri tom su inovacije redovno proglašavane „privremenim”, što je do tada bilo nepoznato u političkoj praksi Vatikana.

Bertone se ne ustručava da „eliminiše” neistomišljenike, ističe milanski „Korijere dela sera”. Kao primeri navode se slučajevi naprasno smenjenog šefa vatikanske banke Etora Gotija Tedeskija i donedavnog šefa Guvernatorata, izvršnog šefa vatikanske vlade Karla Marije Vigana.

Na Bertonov zahtev Vigano je „otpušten na visoki položaj”. Imenovan je za nuncija u SAD.

Etore Goti Tedeski, predsednik Instituta za religiozna dela, jedne od najmisterioznijih finansijskih ustanova sveta, otpušten je posle niza finansijskih skandala iako je 2009. doveden iz španske banke Santander kako bi „očistio“ ovu crkvenu finansijsku instituciju.

Zvanično obrazloženje je glasilo: „Nije uspeo da osvetla obraz banke“. Poznavaoci prilika sumnjaju da je Tedeski možda bio suviše revnostan u „čišćenju“, ali i da je i sam bio umešan u aferu otkrivanja vatikanskih tajni.

Analitičari ističu da upravo smena Vigana upućuje na pokušaj pape Racingera da svede ovlašćenja sadašnjih sedam kardinala kurije na nivo pre 1988, pod plaštom sprovođenja reformi koje je zacrtao njegov prethodnik.

Apostolskim ustavom „Pastor bonus” iz 1988. Jovan Pavle Drugi je dao Kuriji današnji oblik. Vlada crkvene države je u rukama papine komisije koju obrazuju sedam kardinala. Njihova glavna ovlašćenja su vođenje budžetska politike, a izvršnom šefu, generalnom sekretaru Guvernatorata potčinjena je unutrašnja uprava.

Sve odluke vatikanske vlade, zasad, zavise od blagonaklonosti kardinala Tarčizija Bertona.

Ko su vatikanske „vrane”? Jezuitski islednici usredsređuju istragu na dvadeset „vrana” i četu pomagača – njihovih pomoćnika.

Listovi „Republika” „Mesađero” i „Korijere dela sera” procenjuju već da su najmanje četiri od sedam kardinala u vladi – crne ptice.

M. Kazimirović